Za mnoge ljude ovo je užasna tema, i mnogi ne smeju ni da je spomenu, sve se nadajući potajno i u strahu da će ova "pošast" da ih zaobiđe. I sećam se decenijama ranije u novinama je svako malo moglo da se pročita da su naučnici pronašli ovaj ili onaj gen i evo sad će, samo što nisu, da imaju siguran lek protiv raka.
O ovim i onim magičnim biljkama i preparatima da i ne govorim. Toliko je bila magična soda bikarbona, pa kordiceps pečurke, pa ajurvedske biljke, pa se pio i petrolej, razno razni sirupi, travarske mešavine i čudo jedno, eto rak postoji i dalje na ovoj planeti, a ljudi umiru samo tako.
Za ovu ili onu supstancu ili biljku se često čuje da uništava ćelije raka, ali kada vam neko javi da postoji magična pečurka koja magično pobije trenutno sav rak, obavestite tu osobu da sve pečurke, uključujući i one najobičnije što idu preko pice, uništavaju ćelije raka.
A to se radi tako što se preko ćelija raka u Petrijevoj posudi, sa najčešće uzorkovanog pacova ili miša, stavi sloj neke supstance ili hrane, u ovom slučaju pečurke i bam, pečurka je pojela rak, jer joj je i inače u prirodi zadatak da "očisti" sve ono što se raspada.
Jedini problem u celoj toj priči je što vi niste Petrijeva posuda, a i rak ume tako nezgodno da se zavuče negde u telu, da teško da će pečurke da dopru do njega.
Ovde zgodno upada i ona teorija da rak izaziva Candida albicans, koja je redovni stanovnik našeg debelog creva, i samo i jedino joj je tu i mesto, jer ima određene metaboličke uloge koje treba da odradi. Ako počne da se nalazi na nekom drugom mestu, tada imate vrlo jasan znak da ste počeli da trulite i da se raspadate, jer nije kriva kandida što je tu, već ste krivi vi što je ona morala da migrira kako bi vam oslobodila telo truleži.
Ali da pođemo redom...
Šta je rak?
Komplikovanije tekstove, koje recimo niko živ ne razume, a i onaj ko razume ne zna šta će sa njima, imate na svakom koraku. Ja nameravam da vam ispričam najprostiju priču kako bi uvideli mehanizme i shvatili odmah o čemu se radi.
Svi smo bili mali jednom davno. I trčali i pali. I recimo gadno ogrebali koleno. Bolelo je, pa se uhvatila pokorica, pa korica, kako bi se tkivo kože zaštitilo dok se ne izleči i izraste ponovo.
Nas je za to vreme svrbelo to isto koleno, pa su vikali u kući da se ne drapamo i ne otvaramo ranu ponovo.
Ako to nismo shvatili iz prvog puta, shvatili smo iz trećeg, recimo, a neki to nisu nikad.
Ta korica, pokorica i sve što se dešavalo ispod su stem ćelije, mlade, brze i efektivne. I to vam je, deco draga, rak. Jedan od oblika raka.
Jeste, postoji i rak kože, gde rana neće da zaraste, ali je potpuno bezopasan i jedan od najlakših oblika za lečenje.
(A rana neće da zaraste sve dok se psihološki trauma odvajanja od neke osobe ne izleči u glavi i u srcu. Inače se tretira samo jodom i to je to.)
Elem, ajd sad neko da vam kaže da će uskoro da se ponađe lek protiv raka? Da li bi mogao da se pronađe lek protiv te zaštitne korice ili pokorice na odranom kolenu?
Pa možda bi i mogao, ali šta onda, kako bi koleno zaraslo?
Dakle, rak je zaštitni mehanizam tela, koji se javlja tek pošto je trauma preživljena i sada treba zaštiti to mesto dok se ne oporavi potpuno.
Znam, zblanuto zvuči, ali objasniću odmah.
Svaka naša emocija ima korespondentni organ u telu, po tradicionalnoj kineskoj medicini, novoj nemačkoj medicini koja koristi MRI tehnologiju i potvrdila je ovo, po psihologiji itd.
Kada nosim bol u sebi, tada se taj bol skladišti u plućima, kao što se bes skladišti u jetri, strah u bubrezima...
Čak, bol, bes, strah i sve ostalo, ne mora da bude moje, ali ih nosim tradicionalno od svojih predaka. Napr. moja baba je umrla od tuge, napuštena od svih, ja nosim njen bol i ponavljam njenu priču. Predačka priča, predački prenos.
Standardne dve situacije su rak dojke i rak testisa. Od toga, decidirano tvrdim, ne može da se umre, jer su u pitanju spoljašnji organi i nisu vitalni. Imali, nemali, možete da živite.
Rak dojke se javlja kod žena koje su preživele neku traumu, i tačno se zna koja dojka je pogođena u zavisnosti od osobe koja je povredila dotičnu ženu, da li je to njena majka, muž, dete, ovaj ili onaj.
Kada je trauma preživljena, u dojki se inkapsulira mini tumor i ostaje bukvalno kao biser posvećen budalaštini. Ko pre oprosti taj nema šta da se brine.
Takav zatvoren tumor, ne treba dirati, nikako ga ne treba bušiti zarad biopsije, ništa. To je gotova stvar i telo se samo izlečilo. Da li će da nestane ili večno živi u vama, to zavisi od toga koliko brzo možete da oprostite i zaboravite.
Ako pripadate bilo kojoj hrišćšanskoj tradiciji ovde, eto - odmah vam je rešen problem, jer je opraštanje nešto što su vas učili od malena.
Vrlo slična priča ide za testise, ništa za brigu. Niti je, takođe, rak prostate ikoga ubio. Samo hirurške procedure, bez toga, svi preživljavaju. Proverite slobodno.
U suštini, najveći problem vezan baš za rak je dijagnostikovanje i šok koji pacijentima priređuju doktori. Ne zato što su zli, nego zato što se i oni plaše i ne znaju dovoljno.
Ovaj šok dijagnoze može da vam proizvede rak na nekom drugom organu, pa da ste ubeđeni da je, recimo, rak grla, metastazirao na desnom bubregu. Kada ste u stvari imali neopevan strah u trenutku kada vam je doktor rekao dijagnozu, pa ste odmah proizveli još jedan. Gde? Pa tamo gde je strah, u bubregu. Prosto.
Zašto sam toliko direktna, da ne kažem prosta?
Zato što gorka medicina ili šok, radi bolje od nežne u ovim slučajevima.
Zašto recimo muškarci skoro da nemaju rak dojke? Da li ste se ikada zapitali zašto je to slučaj?
Pre mnogo godina slušala sam jedan intervju čoveka koji je napisao knjigu o tome kako je on pobedio rak dojke. Kuriozitet cele priče bio je u tome što je taj čovek homoseksualac. On je bukvalno preživljavao krah svoje dugogodišnje ljubavi sa drugim muškarcem, a budući da je u toj vezi igrao "žensku" ulogu, tako se i ponašao i tako je i osećao.
Dok nije naučio da oprosti, nije mogao ni da se izleči.
Neko na ovom mestu može vispreno da primeti da je meni lako da teoretišem o raku kada ga nisam imala, ali ga jesam imala i uopšte se nisam potresla. Na sreću, u to doba mog života morala sam da brinem daleko preče brige, a rak dojke sam samo registrovala i shvatila da se dešava zbog propasti mog prvog braka.
I nestao je.
I nije se vratio, jer sam ja postala daleko jača u psihološkom smislu i sada daleko brže "puštam" i još brže opraštam.
Neko opet može da se zapita a zašto onda mala deca oboljevaju od raka, a odgovor na to je predački prenos.
Ljudima bude smešno kada ih upozoravam da ne lažu, ne kradu, ne maltretiraju druge ljude,jer će im se stvarno vratiti kroz potomke, ali to u tim trenucima izgleda tako daleko i bajkovito... dok se ne desi. A posle ide standardno kuku lele.
Sa druge strane, rak može da donese vrlo pozitivnu prekretnicu u nečijem životu. I sećam se jasno jedne divne priče doktora Bernija Sigela koji je ceo svoj radni vek proveo lečeći ljude baš od raka, ali i pokušavajući da im pomogne u psihološkom smislu. Napisao je nekoliko fenomenalno dobrih knjiga i ne sećam se u kojoj sam tačno pronašla ovu priču, ali je nikada nisam zaboravila.
U pitanju je bila jedna žena koja je više od decenije živela u braku koji je bio esencija pakla. To je tako trajalo do besvesti, to jest sve dok joj nije registrovan vrlo opasan tumor na mozgu. Šanse su joj bile minimalne, i ona uopšte nije želela ni da pokušava.
Ali ju je ovaj rak konačno naterao da se razvede i pošto je bila u tako ozbiljnom stanju, bivši muž joj nije pravio problem, kao što bi inače uradio, i konačno ju je pustio.
Žalila je samo za jednom stvari, kako je rekla doktoru Sigelu. Želela je da bude pilot i da leti na malim avionima. On je bio svestan da je ova šansa propuštena, ali joj je savetovao da ode do nekog lokalnog aerodroma i da plati jednu vožnju, makar da je želja mine.
I tako je i uradila.
Otišla je u ponedeljak ujutru, kada je znala da nema drugih posetioca, jer su obično dolazili vikendom. I nije bilo nikog u blizini. Počela je traži po hangarima i odjednom je ispred nje izašao zgodan, mlad muškarac i njoj su klecnula kolena kada ga je videla.
Sve mu je objasnila odmah i kako umire i kako mora da se provoza avionom i kako će odmah i da plati samo da je neko poveze par minuta. On je odmah pristao i odbio da mu išta plati. To je bio njegov poklon samo za nju.
Imala je najviše nekoliko nedelja da poživi, i doktor Sigel je pomislio da je uspela da ispuni svoju želju i umre na miru jer se više nije javila.Ali, nekih godinu dana kasnije došla je u ordinaciju, blistava, srećna, potpuno zdrava i trudna... sa onim pilotom.
Tako nekada rak ume da bude i najveći blagoslov.
Da, znam, sada se pitate, ako je rak tako prirodna i blagorodna stvar, zašto se ljudi toliko muče i umiru od njega?
Ljudi se muče i umiru i od mnogih "benignijih" stvari, kao što je na primer upala pluća, štucavica i tako nešto sasvim obično. Ono što mene odavno fascinira je odnos između umiranja od raka pluća i umiranja od tuberkuloze.
Kako je odavno počela vakcinacija protiv tuberkuloze, tako je rapidno i pao broj ljudi koji se od ove bolesti i razboljevaju. Ali je za potpuno isti procenat porastao broj ljudi koji oboljevaju od raka pluća, tako da je linija u grafikonu koja pokazuje zajedno rak pluća i tuberkulozu (procenat umrlih od ove bolesti na ukupan broj stanovnika ove planete) potpuno prava, horizontalna linija.
I ono što se zna u lekarskim krugovima, ne svi, znaju mnogi, je da rak pluća može da se izleči za par dana ako se osobi ubrizga bakterija koja izaziva tuberkulozu, a to je upravo Mycobacterium tuberculosis.
I ovo je naravno protiv zakona, te se o tome i ne može javno ništa ni čuti.
Ali, eto da znate da se rak pluća i tuberkuloza potiru. Dve strane jedne te iste tuge.
Da, pesticidi, herbicidi, hemikalije, najviše plavo svetlo i pogrešni dnevni ritmovi utiču na rizik dobijanja raka, ali ono što je najvažnije je ono što nosimo kao emociju u sebi i koliko smo spremni da je se odreknemo i oprostimo.
Godinama sam gledala i naslušala se mnoštva budalaština vezanih za lečenje raka, od toga da se uzrok traži u genima ili njihovim mutacijama, pa će isključivanje ili uključivanje ovog ili onog dovesti do leka protiv raka. Pa su tu bile makrobiotike, veganstva i ostale religiozne zanimacije, sa potpuno istim procentom preživelih i pomrlih kao što su bili oni što su se kljukali hemijom i išli na zračenje, a to je jako malo.
Pa sam se dokazivala da je mamograf glupost, sprava koja inače nije ni precizna, a vrlo je opasna. I ubeđivala žene koje osećaju potrebu da snime grudi da to urade na termografu, daleko preciznijem i benignijem aparatu.
Pa sam svojim očima gledala kako muškarci trče u štiklama, a da bi gistro pomogli (?) ženama obolelim od raka dojke. Ne mogu da se suzdržim sada, ne zato što ti muškarci imaju mozgove kao ćurke, nego što bi pravi muškarci, koji znaju kako da vole i dodiruju žene bili daleko uspešnija terapija, ali ih avaj nema više...
Pa sam se nagledala decenijama kako se kradu pare pod paskom da idu za "povećanje svesti" od opasnosti raka ili borbe protiv raka. I koliko je ženskih ćurki dalo para na sve one budalaštine sa oznakom roze trake, koja je bila simbol borbe protiv raka dojke.
Svašta se čovek nagleda u svom životu... Svakojakih gluposti.
Ali ove moram da kažem i jednu možda neverovatnu stvar. Protiv sam zračenja i u mnoštvu sučajeva lečenja raka, ovo je pogubna procedura. Ali sam pronašla i podatak da za slučaj lečenja raka kostiju tip Juingovog sarkoma (Ewing sarcom) zračenje daje zapanjujuće dobre rezultate. Dakle, postoji i taj slučaj.
Ono što se poslednjih godina, hvala Bogu, u standardnoj medicini konačno pojavljuje je da rak dojke ne treba čačkati, isto kao i rak testisa, i isto kao i rak prostate.
(To je ona priča sa početka o odranom kolenu, koje nabolje zaraste ako se ne drapa, nego samo zaštiti da prirodno zaraste.)
Svi mi preživimo rak u proseku 7-8 puta u životu, a da toga nismo ni svesni. A ako smo svesni, to se leči lako i brzo, i to vrlo jednostavno, ali to je deo koji šaljem posebno kada pišem protokol o ishrani i to onim ljudima kojima to treba.
Elem, nemojte zaboraviti da je život prepun uspona i padova, i da što smo iskreniji sami prema sebi i živimo sopstvenu istinu, to je rizik od oboljevanja ili umiranja od raka minimalniji.
Ali je za ovaj "sport" potrebna hrabrost, disciplina i čast.
Informacije u vezi mojih usluga lečenja i zakazivanja termina možete pogledati na KONTAKT strani
Sadržaj ovog bloga je zaštićen Zakonom o autorskim i srodnim pravima.
Zabranjeno je kopiranje sadržaja sa ovog bloga na druge on line lokacije, kao i bilo koja dalja distribucija i prerada tekstova.
Autor jedino dozvoljava postavljanje linka.
Kršenjem gore pomenutih pravila stiče se uslov za pokretanje krivičnog postupka.
COPYRIGHT ©KIRA 2010 - 2018 ALL RIGHTS RESERVED
