Prateći život jedne žene od začeća do smrti čini se da
smo stigli do samog kraja. Ali - da li kraj uopšte postoji?
Od one moćne porodične šamanke, opake veštice, najbolje utešiteljke,
najstrašnije vladarke, masivnog stuba kuće, najvećeg medicinskog eksperta,
savršene kuvarice i najboljeg prijatelja, gledamo kako se iz dana u dan
neprimetno smanjuje, kako slabi, kako nestaje, kako gubi kosu u pečatima, pretvara
se u ponovo u dete, pretvara u baku Krona i kako odlazi na novo putovanje.
Stanje uma
Sve što je rođeno jednom mora i da umre. Stvaranje, održavanje i
uništenje su suštinski postulati svake religije i svakog procesa u svemiru. U
svim svemirima. I ako je žena nastala snu neke druge žene i bila najavljena i
materjalizovala se u strastvenom spajanju, rasla i razvijala se kroz neke svoje
priče i događaje, šta se dešava sada kada polako napušta svoju poziciju i
sprema se za put u nepoznato?
Po istočnjačkim religijama život i ceo kosmos su samo san, jedan od
snova koje sanja Bog. I svako od nas je samo delić sna, delić celokupne opsene.
Po modernoj fizici ne postoji ni prošlost, niti budućnost. Već samo jedno večno
sada, večno pulsirajuće, večno oscilujuće kroz sve svemire u celokupnoj
multidimenzionalnosti.
Ljudi se obično plaše tog „nečeg“ što je na drugoj strani smrti. Razne
religije kroz razna razdoblja obećavale su večna lovišta, rajske bašte i
livade, bogate trpeze i raspoložene device ili muzicirajuće anđele – za one
dobre, a kotlove sa užarenom lavom ili ledene pustinje za one loše. Neke druge
su nam pokazivale pravila za umiranje sa tačnim pravcima kretanja ka određenim
posmrtnim „nivoima“ (zapadni raj Bude Amitabe recimo pojavljuje se kao dobar
primer), a neke druge su nam zadavale glavobolje i bol u grudima razglabajući
princip karme do u sitne detalje.
Možemo li se osloboditi?
Možemo li se osloboditi usađenog osećaja krivice zbog početnog greha,
zbog „karmičkog duga“, zbog „karmičkih veza“, „karmičkog ovog ili onog“?
Umemo li u tim poslednjim trenucima da se opustimo, pustimo sve od sebe,
pustimo racionalni um i prepustimo Univerzalnom umu da nas vodi? I koliko Bog u
nama veruje u Boga izvan nas, koliko su povezani, koliko isto?
I dok naša baka Kron, ona koja je iz moćnog Jupitera tako lako i za sve
u kući neprimetno, skliznula u bolesnog Saturna, sedi na krevetu dok je unuka
vrlo pažljivo češlja počinje da se seća i da govori. Pred očima su joj oni dani
dok je bila mala, radoznala devojčica. Kako se prvo brinula o plišanim
igračkama, pa o macama i kucama. Kako je sa majkom mesila prvo testo, krala joj
šminku, isprobavala njene cipele na štiklu. Pred ogledalom je mogla da vidi
samo jednu ravnu devojčicu i kako je skoro odmah za tim došlo neko čudno
osećanje, neka neprijatnost, nešto što ju je postiđavalo i teralo da raste.
Mogla je sebe da vidi kako dobija obline, kako joj rastu grudi i menja joj se
lice i kako jednog sasvim strašnog jutra gleda sopstvenu krv, nešto što će
gledati sledećih decenija svakog meseca i što će je podsećati na njen savez sa
samim Mesecom, sa samim ženskim principom univerzalne sile. I kako se
zajubljivala i odljubljivala, i koliko puta joj je srce bilo slomljeno i ponovo
sastavljeno, iako je mislila da nikada više neće moći da voli. I kako je ipak
volela i dalje i više i dublje, jer je ljubav njena suština. I kako sa stomakom
do zuba kuva, sprema, burgija, kreči, preplavljena energijom novog bića koje se
upravo kreira u njoj. I kako spava posle hiljaditog dojenja, spava kao da
nikada pre toga spavala nije, a dobro zna da će se probuditi tačno na vreme, u
onom trenutku kada se beba promeškolji. I kako je pored te prve bebe naučila
sve o dečijim temperaturama, o zubićima, varenju, prehladama, ishrani. I da ona
nije jedina, da nije centar svog Univerzuma. Kako mora da se pomeri i da neke
male buduće ljude stavi na povlašćeno mesto jer je ona dečije utočište.
Naučila je da se bori otvoreno kao muškarac, da traži i dobija, da
korača čvrstim koracima dok se probija kroz muški svet. I da se bori kao žena
brišući suze, dodajući jabuke, praveći palačinke, lečeći mačke, tetke,
prijateljice, ali nežno i pažljivo. Volela je sve svoje ljubavnike, sve svoje
muževe. I kada je pomislila da je bila sve, uspela sve, došlo je to novo
osećanje nelagodnosti, novo strašno. Prošavši kroz iskustvo klimakterijuma
uspela je da shvati koliku zapravo moć ima i da konačno zasija punim sjajem
posvećujući se samo svojim idejama, samo sebi.
I dok se polako gasi na usnama joj je osmeh i nema više ničeg za čim
žali.
Snaga predaka
Po kineskoj tradicionalnoj medicini životna snaga - đing je smeštena u
bubrezima i smatra se snagom predaka. To je sva ona „sila“ koja je ulivena u
ljudsko biće prilikom stvaranja i koje ga konstituiše. Muškarci otprilike 40%
ukupne proizvodnje testosterona dobijaju iz svojih bubrega, a žene 100%. U
bubrezima je ta sveća koja polako dogoreva kroz život i u njima držimo hrabrost
ili strah, engrame koje smo dobili na poklon od prethodnih generacija. Jednom
kada sveća dogori životna energija napušta telo i jedna priča je završena.
U slučaju da u svom domu imate staru osobu budite svesni ovoga. Ako je
ta osoba blizu smrti vaši panični strahovi da je oživite na bilo koji način su
uzaludni, i prave joj dodatne probleme. Pokušajte da te poslednje zajedničke
dane provedete dostojanstveno i u ljubavi. Nemojte dozvoliti da neko ko vas je
toliko čuvao i pazio dok ste bili mladi provede svoje poslednje trenutke po
bolničkim hodnicima ili izlažući se nekim vrlo bolnim, a jako uzaludnim
medicinskim postupcima.
U slučaju da niste imali dobre odnose oprostite, oprostite se kao ljudi,
zamolite za oproštaj i za blagoslov. Nemojte dozvoliti da se neka mračna senka
prošlosti provuče u vaše potomke i pokvari im sreću. Jer stariji treba da
blagoslove mlađe, a mlađi da poštuju starije. I možda vam ovo trenutno ne zvuči
fer ako ste mlađi, sa godinama ćete shvatiti svu dubinu i mudrost koju ovo
pravilo sa sobom nosi.
Tih dana ili čak nedelja pred umiranje izabrana osoba najčešće vidi
svoje pokojne pretke i često počinje da razgovara sa njima. I to je dobro zato
što su to momenti kada strah nestaje i uklanja se pred mirom. Nemojte se
plašiti tih trenutaka i nemojte umiruću osobu vređati svojim strahom ili
negacijom. Bolje je da oslušnete, bolje je da pitate, jer možda u tom otvaranju
svetova postoji neka poruka koju vi lično treba da dobijete. Možda u tim
generacijama žena postoji čarobno znanje za kojim ste žudele toliko dugo, a u
stvari se krije u vašim genima, u mitohodrijama koje se prenose ekskluzivno sa
žene na ženu. I sada kada je taj međudimenzionalni takozvani luksonski zid
otvoren na tako kratko i dragoceno vreme – pogledajte i poslušajte šta preci
mogu da vam kažu i kako da vas usmere na pravi put.
Na drugoj strani
Kako se rodimo i počnemo da odrastamo tako i koncipiramo naš ego,
predstavu o tome šta je u ovom postojanju naše „ja“. Ali to naše „ja“ je u
stvari opsena. Milijarde mikroorganizama takođe konstituišu naše telo i humanih
ćelija u svakoj osobi zapravo ima samo do 10%. Mi smo suštinski jedna ogromna
država kojom valja mudro upravljati. I ego jeste opsena, ali vrlo korisna
opsena koja nam omogućava da egzistiramo u materjalnom svetu. I ego upravo
jeste ona jedina prepreka prilikom umiranja.
Kada jednom prođemo kroz početni strah, kada se sretnemo sa svojim
precima i kada nas pozovu da im se pridružimo, šta nas čeka dalje? Muzicirajući
anđeli, pokojna majka i tetka sa kojima ćemo da ispijamo kafe do u večnost? Ili
nešto drugo?
Neko vreme po smrti duša bi trebalo da se razloži i rasprši u
Univerzalnom.
Neko vreme posle smrti duša bi trebalo da doživi tetralno suđenje i
preseli se na dodeljenu lokaciju gde se dalje dešava šta?
Neko vreme posle smrti duša se slatko izpozdravlja sa familijom,
prijateljima i neprijateljima i dodeljen joj je novi karmički zadatak sa sve
karmičkim mukama, teretima, krstovima ili kamenjem za na leđa.
Šta se zapravo dešava?
I kako naša žena koju smo pratili od začeća do upravo ovog trenutka – umire
znamo da je u jednom životu izabrala da umre od raka. U drugom je umrla od
dosade. U jednom životu je umrla gladna, a u nekom sasvim različitom od
preterane debljine. U jednom se opušteno smejala, u drugom bez prestanka bolno
plakala. Kroz svaki svoj život igrala je svoju ulogu maestralno i dajući sve od
sebe. I svi životi u večnom oscilujućem sada sklopili su se u umu Boga pošto je
iz Univerzalnog rođena i Univerzalnom se vraća.
Svi smo mi Jedno.
Informacije u vezi mojih usluga lečenja i zakazivanja termina možete pogledati na KONTAKT strani
Sadržaj ovog bloga je zaštićen Zakonom o autorskim i srodnim pravima.
Zabranjeno je kopiranje sadržaja sa ovog bloga na druge on line lokacije, kao i bilo koja dalja distribucija i prerada tekstova.
Autor jedino dozvoljava postavljanje linka.
Kršenjem gore pomenutih pravila stiče se uslov za pokretanje krivičnog postupka.
COPYRIGHT ©KIRA 2010 - 2011 - 2012 - 2013 - 2014 ALL RIGHTS RESERVED
