Ja sam Kira i bavim se uspešno godinama energetskim lečenjima. Možete me kontaktirati na e-mail: kirazdravlje@gmail.com.

Broj telefona je uklonjen do daljnjeg, jer ne znam kada ću biti na teritoriji Srbije, a kada ne. Da se ne bi objašnjavali preko rominga, zamoliću zainteresovane da me kontaktiraju preko e-maila i odgovor će stići za dan, dva.






Wednesday, October 10, 2018

Tinktura od maslačka


Upravo je u toku druga ovogodišnja "berba" maslačka, pa nemojte da je propustite u slučaju da imate probleme sa imunitetom, varenjem, gorušicom, jetrom ili prosto želite da se malo i malo više regenerišete.

Listovi maslačka se jedu sirovi, u salati, ali preliveni sa malo ulja i sićeta, što ih priprema za "kuvanje" u stomaku, zatim se kuvaju kao klasično varivo ili se koriste u tinkturi.
I što ih duže jedete, sve će vam se manje činiti da su gorki. Na kraju ima da se pitate, ima li više uopšte gorkog maslačka u kraju, jer će vaše telo da se adaptira na ovaj ukus.

Cvetovi se takođe jedu sirovi i imaju jako fin ukus. Zatim mogu da se pohuju kao slatki ili slani i za decu su super zanimacija.

A koren je univerzalni elksir i upravo sada je idealno vreme za sakupljanje korena (sada, a ne u proleće) kada je sva vitalna snaga biljke skoncentrisana baš tu.

U videu ispod možete odmah i da pogledate kako se svež koren koristi za tinkturu i kako se sama tinktura pravi.



Informacije u vezi mojih usluga lečenja i zakazivanja termina možete pogledati na KONTAKT strani


Sadržaj ovog bloga je zaštićen Zakonom o autorskim i srodnim pravima.
Zabranjeno je kopiranje sadržaja sa ovog bloga na druge on line lokacije, kao i bilo koja dalja distribucija i prerada tekstova.
Autor jedino dozvoljava postavljanje linka.
Kršenjem gore pomenutih pravila stiče se uslov za pokretanje krivičnog postupka.
COPYRIGHT ©KIRA 2010 - 2018 ALL RIGHTS RESERVED

Monday, October 8, 2018

Ponovo o svetlosti, vodi i magnetizmu kao najvažnijim faktorima za zdravlje


Skorašnji intervju dr. Džeka Kruza o toksičnosti plavog svetla, elektro-magnetizmu i bežičnom 5G Internetu.
Mislim da je jako važno da se čuje i ovo, zato što se dr. Kruz probija poslednjih godina u sam vrh medicine.
A upravo zahvaljujući njemu i nekolicini valjanih naučnika, pravac medicine se okreće od hemije ka fizici, što i jeste koren svih stvari.








Friday, September 28, 2018

Bebe, dojenje, porodilišta i ostale strašne priče


Pre neki dan drugarica mi je poslala link, koji me je zamislio, razljutio i bacio u neke dileme.

U  pitanju je priča mame koja je skoro izašla iz porodilišta "Narodni front", i bila je i ljuta i izbezumljena situacijom koja se dešava sa hranjenjem beba.

Eto linka: http://roditeljsrbija.com/pismo-jedne-majke-narodni-front-21-09-2018/

U suštini priče je da je ukinuta dohrana za bebe i da je ona kao majka slušala stravična plakanja gladnih beba.

Dobro, moguće je da je istina, ali da pogledamo neke činjenice.

Kada se kaže "dohrana" ovde misli se isključivo na veštačku hranu za bebe.

Kada se u porodilištu kaže dohrana je ukinuta, ja sam prezadovoljna i pitam se šta su čekali do sada.

A onda se pitam šta je "Narodni front" pobogu stvarno čekao do sada? Da im država da smernice i nove zakone?

Nemojte pogrešno da me razumete, ali porodila sam se u porodilištu "Višegradska" i to pre skoro ravno 20 godina, taman u cik bombardovanja i u sred srede stravične bede, sankcija i svih mogućih strahota.

U bolnici su postojale i dve izgladnele mačke, koje su pobegle negde tokom kraja moje trudnoće, a zato što sam morala "pro forme" da čamim u bolnici jedno tri puta po 5 dana, a onako za bezveze koliko sam shvatila, jer niti su imali dijagnostiku, niti lekove.
I bila je tuga gledati kako se ampule gvožđa i bočice sa lekovima dostavljaju trudnicama raznoraznim porodičnim kanalima.
Dalje, često nije bilo anestezije.

Ne mislim na anesteziju koja se daje pre krpljenja, tojest zašivanja epiziotomije, jer toga svakako nije bilo, već nije bilo anestezije da se rade serklaži, a to je procedura gde se ženi ušiva grlić materice da ne bi "ispustila" bebu pre roka.

Nije bilo sapuna, wc papira, niti hrane.

Kako su mačke pobegle na neko hranljivije mesto u bolnicu su optimistično ušetali miševi. Pa smo onda imali doživljaje oko toga, jer je stvarno strašan prizor kada četa trudnih, a rizično trudnih žena vrišti i vija miša po sobama i hodnicima.

Dva puta sam spasila po miša, moram da priznam, bilo mi je žao, a i bili su tako slatki.

E u toku tih trudničkih dana, renoviran je sprat namenjen za porođaje i porodilje.
A onda su se u maniru današnjih vlasti (sve je to isto) slikali političari za televiziju, tresla se gora i sve redom, porodilje su transportovane po bolnici na vrlo... ružne načine, da ne širim priču. A ja sam gledala, ionako ništa valjanije nisam mogla da radim u tim bezveznim danima, kada je trebalo da provedem po tih 5 dana u bolnici, a da bi mi uzeli krv, mokraću, uradili ultrazvuk i običan pregled. Što sve može i vanbolnički, ali onda bolnica ne može da naplati bolnički krevet od socijalnog.

Elem, ubrzo po otvaranju porodiljskog sprata, u kupatilima su se pomešale vodovodne i električne instalacije. (O zamislite?) Eto, bili su stručni i vispreni, kao i ovi danas.

Pa je sve ponovo zatvoreno, pa opet tumbanje porodilja, pa prepravke. Kada sam ja stigla ponovo u bolnicu, ovog puta da se stvarno pozabavim porođajem, razmišljala sam umno i prestravljeno da li smem da odem do toaleta ili ne daj Bože, istuširam, jer mi nešto nije bilo do električnog udara.

Dok su me vozili u salu za porođaje, gledala sam svojim očima kako se jednokratne plastične rukavice oprane suše po radijatorima. Nisu imali za nove, bili smo blokirana zemlja.
Taj deo posla su radili kako su najbolje umeli.

I da ne grešim dušu, osim jedne brljotine medicinske sestre, a koja me je koštala 13 sata porađanja umesto 3, sve ostalo po pitanju samog porođaja, posteljice i zašivanja epiziotomije su odradili majstorski.
Ili bi poštenije bilo da kažem da je najveći deo tog posla uradila jedna savršena žena, babica po imenu Olga, koju nikada neću zaboraviti.

Ali... onda se desilo svašta.



No, da se vratim na temu. Da li bilo dohrane u Višegradskoj?
Glupo pitanje.
Nije bilo neophodnih stvari, a ne takvog luksuziranja kao što je veštačka hrana.






Ono što je porodilište "Višegrad" uradilo majstorski je bila sledeća procedura - svakih par sati došla bi sestra u porodiljske sobe i opomenula nas da se "izmuzemo" (kako mi ide na živce taj termin) i to u plastične čašice.
Jedno 15 minuta kasnije ušla bi sa bokalom i u njega bi sipala svo mleko svih žena u svim sobama na porodiljskom odeljenju.

Koliko se sećam prvi dan nam nisu donosili bebe na podoj, a i da jesu, pojma nemam kako bi to izvele, jer smo bile razvaljene, krvave, ošamućene i sve redom.
Noću nije bilo podoja, ali je sutradan krenulo, valjda beše tri puta u toku dana. Više se ni ne sećam kako treba.

Suština stvari je bila u tome da su SVE MAJKE DAVALE SVO MLEKO ZA SVU DECU u porodilištu.
I ako jedna majka nije imala dovoljno mleka u tim početnim trenucima, njeno dete nije bilo gladno, zato što je hranjeno na kašičicu mlekom neke druge majke.

Mene je baš bilo briga da li će moje dete da proba moje mleko, neke plavuše, Albanke, Ciganke ili bilo koje druge nacije ili rase. Bilo mi je važno da je neko dobro smislio celu proceduru i da moje dete neće biti gladno.
I mene je baš bilo briga da li će bilo koje drugo dete da dobije moje mleko, ali me je itekako bolelo da slušam kada neka beba plače.

Dakle, nema priče o nekakvoj dohrani, to jest kombinaciji goveđih proteina sa sojom i ostalim glupostima. Žensko mleko je zakon, a pogotovo je to taj pravi kolostrum, vrlo specifičan tip mleka i užasno važan za razvoj dece, i može da se sestrinski i majčinski podeli sa svima.

Ne znam kakva je situacija u "Narodnom frontu", ali ako do sada nisu čuli šta rade njihove kolege u susednom porodilištu, evo im ideja. A ako to već rade, izvinjavam se, ali taj podatak ne može da se nađe u moru priglupih novinarskih tekstova koje se posle mogla da pročitam.

Druga stvar u tekstu i posledičnim tekstovima koji su se pojavili kao lavina bila je tema da li je u porodilištu sve normalno ili baš i nije.

Ne znam kakva je situacija sada, ali sumnjam da je nešto mnogo bolje nego u moje doba. A u to doba, em smo imali problem sa ratom, bedom i sankcijama, em je osoblje baš porodiljskog dela bilo udareno mokrom krpom posred čela, o čemu sam pisala detaljno jedno godinu dana kasnije, a bogami, je vrlo udarno, istinito i poznato javnom mnjenju, uradila isto jedna divna žena, koja se sada kao poslanica u parlamentu i dalje se bori za zdrav razum i bolji život.

Posle serije njenih tekstova situacija po porodilištima je počela da se menja, ali da li je to potrajalo, čisto sumnjam.

Recimo, neki od benignijih primera su da čistačica koja radi noćnu smenu, sruči tradicionalno tovar escajga u sudoperu negde oko ponoći i počne da ih pere, a ta priručna kuhinja je preko puta naše sobe. Sve nas momentalno probudi taj iritirajući zvuk.

Onda u tri sata noću pusti neku pesmu i počne naglas da peva nešto kao "Plači mala, plači, sad kad sam na Sremskoj Rači", te u istom momentu krene i da prži krmenadle.
Pošto krmenadle cvrče i miris se širi okolo (a zato su stigli mišovi, sad mi je jasno), proturi glavu u hodnik i urlikne dežurnoj sestri "Dođi na krmenadle, sveže su! Moj muž je klao svinje juče!  Ručno ih je klao!"

Neću da opisujem komentare u mojoj sobi uopšte.

Primer 2: Žena je uključena na transfuziju u mojoj sobi i mora da piški. Na 23 poziv dolazi sestra i kaže joj da je posuda ispod kreveta, a to je jedno metar dole. I ode žena.

I šta sad? Da bacamo kletve kolektivno na tu idiotkinju od medicinske sestre? Da se svađamo da je debil koji ne zna ili neće da uradi svoj posao i da joj želim kad njoj treba da se postavi posuda da se speleološki spusti sama ispod, operisana i priključena preko igle, da nema nikog da joj pomogne.

A igle nam nisu nedostaje tih dana, izgleda da su samo za to i imali.
Bile smo izbušene na po 5 tačaka, po venama. To su one igle sa poklopčićima, koje ne vrede ni pišljiva boba posle par sati, jer se dešava koagulacija. Što su se i uverile lično ove što su morale da prime infuzije i transfuzije.
Pokušavali su da im "produvaju" te igle, kao da se iskoriste kad su već postavljene, ali tu količinu bola kod tih žena, verujte mi, ima da plaćaju u 10 života, samo zato što su glupi, da ne kažem glupe , jer su u pitanju bile doktorke i medicinske sestre.


Da bi na kraju sa žaljenjem i pored poluonesvešćene žene od bola, lepo uzele i ubole je joj još jednu iglu.

Što se tiče nas ostalih, sve molbe da nam se poskidaju igle iz ruku i svih mogućih vena, a da ne bi isekle same sebe i bebe, kada su na podoju, nisu urodile plodom. Nosile smo te imbecilne, a vrlo opasne igle još par dana, iako nije bilo svrhe u njima, jer su bile zapušene.
Objašenjenje je bilo da je takva procedura.

(Kada vam neko to kaže, tražite da vam donese na uvid proceduru u pisanom obliku. I to koliko odmah.
Verujte mi, funkcioniše besprekorno i menja "proceduru momentalno".)

Ali... i to je veeeeliko ALI, da li smeš išta da im kažeš, ako su one te koje drže tvoje dete u tamo nekoj sobi?

Moja najveća panika je bila da neka od njih "slučajno" ne ispusti dete na pod i ta misao me je bezumila. Neko može da mi kaže da to ne može da se desi, da su u pitanju trenirane medicinske sestre koje znaju svoj posao i sve zakonske posledice, ali ko može da me ubedi u to, ako sam svojim očima gledala slučajeve za psihijatra kako se kao "brinu" o nama?


Primer 3: Mi sa bebama, bio je podoj i sada ih držimo, tepamo im i gledamo. U doktorskoj sobi su 2 doktorke i 3 medicinske sestre. I čujem lepo kako se divno zabavljaju, smeju jer pričaju nešto jako interesantno. Idila na sve strane... Ali ne za dugo.
Dva minuta kasnije jedna beba počnije da se davi kod žene u krevetu preko puta mog. Ona je podiže i tada gledam prvi i poslednji put, nadam se, kako dete postaje jako crveno, pa plavo i crnkasto po celoj glavi i licu. Bukvalno umire.
Žena doziva sestre i doktorke, sa one strane se čuje smeh.
Žena očajnički doziva, tamo na drugoj strani žurka divota.
Ostale žene u sobi izbezumljeno gledaju i svaka drži svoju bebu.
Sekunda, razmišljam, sekunda pogledam moju bebu.
Treća sekunda shvatam da moja beba poznaje moj glas.

I onda puštam glas iz grla.
Glas koji može da razvali bilo šta.
Glas koji jasno čuju sve one žene na čajanci u susednoj sobi.
Glas koji se prostire kroz ceo Klinički centar.


Dve sekunde kasnije utrčavaju svih pet žena pravo ka meni i počinju da urlaju na mene zašto urlam kroz bolnicu. Pogledam ih i pokažem prstom na krevet preko puta.
E onda su se sjatile konačno tamo, prevrtale tu bebu i spasile je, jer je valjda mleko ušlo u dušnik ili tako nešto slično.
Nisu me ni pogledale dok su izlazile, a moja beba je mirno spavala uz mene. (Mamin glas je ipak najnežniji, koliko god bio jak.)


Primer sledeći: Noć, mi spavamo, negde oko 10. I odjednom počinju svetla u sobi da se gase i pale. Sad se mi bezumimo, jer je pretnja bombardovanja jako blizu (i desilo se 5 meseci kasnije) i ne znamo da li je počeo rat i šta da radimo.

Kad minut kasnije, utrčava sestra sa noćnog dežurstva i počinje da urla na nas kako ona sada ima kontrolu nad svetlima po sobama, kao da smo mi alkoholisani rok bend na turneji, pa ćemo sada da lomimo hotelsku sobu.

I šta smo mogle da joj kažemo? Samo smo je belo gledale dok se nije izurlala i kad je shvatila da nema povratne informacije, pokupila se i izašla.

Da li treba da imam poverenje u takvu osobu?

Slučaj još jedan: Doktorka sa dve studentkinje. Nama su upravo doneli bebe na podoj i ona se baš našla uz moj krevet. I taman kada treba na miru da prvi put u životu podojim svoje dete, ta žena počinje da urla, ali bukvalno urla, na mene, jer zaboga nisam trljala peškirom bradavice da izađu, i sad su uvučene i sad beba ne može da sisa.

Ja je gledam, preznojavam se, najradije bih je odalamila, ali ne smem dok sam tu i dok imaju i moju bebu, one studentkinje ćute. Niko mi u toku trudnoće reč nije rekao za bradavice, niti išta slično, i pojma nemam o čemu priča.
Tri minuta kasnije moja beba povlači i počinje da sisa kao mašinica. Doktorka se okreće na peti i izlazi besno. A one dve sirote studentkinje se izvinjavaju i objašnjavaju mi da je najverovatnije u klimakterijumu.
Ali njen klimakterijum, nedostatak osećanja ili takta, vaspitanje i sve ono što je trebalo da prethodi mojoj "obuci" u trudnoći, nije moj problem, već njen.
I ponovo, od mene se očekuje da se nešto bunim, kada imaju moju bebu u drugoj sobi, a bez moje kontrole?

Da ne dužim toliko... Izašla sam iz porodilišta na sopstvenu odgovornost. Potpisala sam papir, pokupila bebu, i bila izbačena iz kreveta 5 sati pre no što je muž došao da nas uzme.
Tih 5 sati sam provela tako što sam spojila stolice u trpezariji i ležala na njima, jer sam imala stravično upaljenu i zagnojenu ranu od zašivanja epiziotomije (setimo se onih nesterilnih rukavica).

Za to vreme 3 sata kasnije, ušla je doktorka i ponudila mi da mi nađe krevet. Na pitanje zašto sam bila izbačena iz mog kreveta pre polaska, nije znala šta da mi kaže pa je pobegla. Mudro.

Muž je toliko kasnio, jer je on čekao u prizemlju, nisu hteli da mu kažu da ja čekam (i umirem) gore, jer su prosto zaboravili, a i hteli su valjda malo da me kazne što odlazim tako na svoju ruku.
Nije bilo mobilnih telefona u to doba, pa su mogli malo da se iživljavaju.

A otišla sam jer sam pre toga sretala ženu koja je u bolnici bila 2 meseca do tada zbog istog problema. Upaljena i zagnojena rana, a nisu imali antibiotike u injekcijama, pa je morala da čeka u mukama. A usput je saznala da i beba ima zagnojen pupak. I njen horor je trajao. I trajao.

Moj rezon je bio, ako treba da umrem u mukama, to ću da uradim kod kuće, a ne u glavnom štabu ludaka. A možda i nađem rešenje.

Elem, pošto sam izašla u subotu popodne, taj dan i celu sledeću nedelju i beba i ja smo provele u strašnim mukama. Ono što nisam znala je da je i bebi upaljen i zagnojen pupak, a na otpusnoj listi je zamislite, sve to pisalo, ali, o gle čuda, samo na latinskom (koji na moju sramotu ne znam).

Dve godine kasnije, ona divna žena koju sam spominjala iznad, se izborila da se otpusne liste pišu i na našem lokalnom domorodačkom jeziku, tako da majka odmah zna šta se dešava.

U ponedeljak ujutru stigla je lokalna babica iz doma zdravlja. I kako nas je pogledala tako je počela da viče, jer... obe upaljene, a pojma nemam za bebu, a beba i neobučena i neprepovijena kako treba.

A zašto? Zato što niko živ u porodilištu nije pokazao kako se prepovija beba. Objašnjenje je bilo, dođite za nedelju dana, sada nemamo lutku da vam pokažemo na njoj. Meni je samo prošlo kroz glavu da u tih nedelju dana valjda dete treba da držim u zamrzivaču, dok oni ne nađu lutku.
Mislim, ne mogu da verujem ni dan danas dok pišem sve ovo.

I tako sam i rekla lokalnoj babici. I shvatila je. I objasnila mi sve za povijanje i dojenje, i kako da izlečim bebi pupak i kako da, bez antibiotika, izlečim svoju upaljenu epiziotomiju. Trebalo je 3 puta na dan naizmenično da mažem ranu jodom ili kantarionovim uljem.

Tri dana kasnije, obe smo bile sasvim zdrave. U kućnim uslovima, sa priručnim lekovima, bolje reći preparatima.

Godinama kasnije, kad god bih nazvala neku drugaricu da joj čestitam rođenje deteta, a ona je u porodilištu u tom momentu, svaka bez greške mi je šaputala istu stvar "Ovi ovde nisu normalni." I svakoj bi govorila istu stvar "Izdrži par dana, samo izdrži."

Neću da grešim dušu, jer ne znam šta se sada dešava, ali da je bilo budalaština, psihijatrijskih slučajeva i samo iživljavanja u moje doba, bilo je.

I druga stvar, a koju mnogi možda ne znaju je, da je pre nekih otprilike 8 godina uvedena obavezna vakcinacija protiv Hepatitisa B i to prvog dana po rođenju bebe.
Ko je ovo smislio i koja je svrha toga, ako znamo da bebe tog istog dana dobijaju i onu vakcinu protiv tuberkoloze, neka taj misli.

Hepatitis B (ne mešajte ga sa Hepatitisom C) se izleči sam od sebe u 95% slučajeva, kako kažu doktori. A onih 5%, šta sa njima?
Pa toliko strada i od upale pluća ili težeg gripa.

Ovde uopšte neću da ulazim u raspravu da li je ili nije potrebna vakcinacija protiv Hepatitisa B, i kako žive sva ona starija deca koja to nisu primila. Moje, samo pitanje je, da li možda ta vakcinacija može da prouzrokuje bolne reakcije kod tek rođene dece? I da li zbog toga porodilištima noću odzvanja užasan plač?

Ne znam, možda grešim.
Volela bih da je tako, ali deo mene se i dalje pita...


Nameravam da napišem par tekstova o hranjenju i gajenju sitne i malo veće dece uskoro, jer sam videla da je situacija u Srbiji kritična, ali da to ostavimo za neki sledeći put.

Ovo je bila moja lična priča iz porodilišta oktobra meseca 1998. godine.
Nadam se da je sada bolje, sumnjam da jeste, ali nada ništa ne košta.










Friday, September 14, 2018

Čudesne medicinske priče


Imam tu sreću da čuvenog "Atoma" Bergstroma poznajem već duže od osam godina. Za to vreme postao je moj mentor, učitelj i naravno, prijatelj.
Mogla bih da napišem knjigu o tome šta sam sve saznala od njega i kako su čudni, a opet laki za odgonetanje, putevi Gospodnji.

Ako znate engleski,  možete da poslušate intervju koji je skoro dao za Extreme Health Radio, mada volim da ga slušam redovno, sada već godinama, preko mreže One Radio Network i da se direktno konsultujem sa njim.



U videu je spomenuo i čuvenog Že Arigo-a, mističnog iscelitelja iz Brazila, o kome je napisana i knjiga "Že Arigo - hirurg zarđalog noža", jer je operisao ljude bez ikakve anestezije i to običnim čepnim nožićem. Uspešno je radio operacije katarakti, tumora i ko zna čega još, a njegovu priču možete pogledati u videu ispod, sa vrlo ozbiljnim upozorenjem da ćete gledati zastrašujuće snimke operacija.

Te u tom smislu, ako niste sposobni da gledate kako neko gura nož drugoj osobi u oko, zaobiđite ovaj video, jer može da bude potresan.


 

Meni je cela ta priča bila fascinantna, jer je Arigo po svojoj ispovesti kanalisao instrukcije jednog pokojnog nemačkog vojnog doktora i popunjavao poprilično komplikovane farmaceutske recepte na latinskom, a nit je znao medicinu, nit latinski.
O načinima da operiše ljude "na živo" i to mega uspešno, bez bola, krvi i infekcija, ne smem ni da razmišljam.

Ali eto, u životu se i to događa.


Sunday, September 9, 2018

Kako se koristi ehinacea na pravi način


Evo nama uskoro hladnog talasa, i taman dok se grad smisli da li da uključi ili ne uključi grejanje, a ono makar na režim toplih proba, đačka deca ima da nam popadaju u krevete zbog gripa ili prehlada, a ostatak stanovništva ima da kune gradsku vlast, pare koje mesečno non-stop plaća gradu za grejanje i cene raznih preparata u apotekama, a koje tradicionalno beleže sjajne prodaje taman pred tu istu, narečenu, grejnu sezonu.






 Elem, sve ovo znamo, ali hajde da napišem i nešto što se manje može čuti javno.

Biljka izbora za ovaj tekst je ehinacea (Ehinacea Purpurea ili Ehinacea Angustifolia sasvim je svejedno, jer su učinci isti).

Svuda redom možete da pročitate kako ova biljka ovo i ono, evo maločas sam našla tekst koji ozbiljno tvrdi da leči sidu, i uopšte neću da ulazim u to. Sve te štancovane tekstove možete da čitate na sve strane, kod mene je malo drugačije.


Ehinacea je potpuno beskorisna i gubi sva svoja svojstva u borbi protiv prehlada, gripova i čak bakterijskih infekcija disajnog trakta kada je osušena.
Isto važi i za ehinaceu pakovanu u kapsule.



(A samo sam hiljadu puta pisala na ovom mestu da ne bacate pare na biljke u obliku praha u kapsulama. Ko se još uvek pita zašto neka izrenda šargarepu, osuši je, upakuje u prazne kapsule i uzima 3 x 3 kapsule na dan, pa da vidimo taj spektakularni efekat. Dakle, ne radi. Ne bacajte pare na budalaštine.)

Čaj od ehinacee ne vredi ništa.
Da bi postigli iole medicinske efekte koristeći čaj od ehinacee, potrebno je da popijete dnevno 10 - 15 litara jakog čaja od ove biljke.

Ono što je vama potrebno je koren, a koren će uskoro moći da se sakuplja.

Kada se desi prvi mraz, tada se iskopa koren ehinacee i tako svež, samo i jedino svež, se stavlja u vodku, puna tegla naseckanog svežeg korena, pa preko vodka. Dobro se zatvori i gotovo, to je cela procedura.

Drži se na tamnom mestu 6 sedmica, a zatim odlije tečnost koja je sada tinktura.

Takođe, drži se u tamnim bočicama ili na tamnom mestu, ili oba, i koristi po jedna cela pipeta ili dve, par puta dnevno do god traje respiratorna virusna ili bakterijska infekcija.

Na ovaj način, ehinacea postaje moćan saveznik u borbi protiv prehlada i gripa.

Koristite biljke na pravi način kako bi shvatili njihovu moć da leče i izleče.



Saturday, August 18, 2018

Divlje biljke koje rastu oko nas


Kao i svakog avgusta vreme mi je da odem na odmor. U međuvremenu, ako nekog zanima može da pogleda ovaj kratak, ali valjan video Susun Vid, žene od koje skoro deceniju učim herbalizam.

U pitanju su biljke koje sigurno rastu u vašoj blizini, a vrlo su lekovite i naravno, potpuno besplatne.




Od septembra nisam sigurna koliko ću imati vremena da objavljujem nove tekstove, a ima ih izuzetno važnih, pogotovo onih gde se medicina kombinuje sa fizikom, priča o deuterijumu i topološkim izolatorima, svim onim jako interesantnim temama vrhunske medicine, a za koje će ova naša medicina tek početi da naslućuje tamo negde za minimum dvadesetak godina.

Međutim, to će sve zavisiti od mog slobodnog vremena, tako da ništa ne mogu da obećam za sigurno.
Svima želim dobro zdravlje i kvalitetno provedeno vreme.

Sve najbolje


Tuesday, August 14, 2018

Koja vrsta ishrane je najbolja?


Staro pitanje i jako stara dilema. Odgovor nije tako jednostavan. Ishrana jedne osobe zavisi od njenih godina, fizičke spremnosti, ranijih grešaka, detinjstva, krvne grupe i ono što je izuzetno važno - od predačkog nasleđa.
Najjednostavnije rečeno vaša idealna hrana je ono što su konzumirali vaši preci pre nekih hiljadu godina.

I ovde se sada javlja prvi problem. Neko može da kaže da su njegovi preci živeli na proji i pečenom krompiru, što nije istina. Krompir je stigao u ove krajeve kada ga je doneo Dositej Obradović, otprilike kada i kukuruz. Voće je bilo sasvim drugačije, mahom su to bile divlje vrste i bobice koje po šećernom indeksu nisu bile ni blizu današnjim insulinskim bombama koje se nama nude.
Žitarice su takođe mahom bile divlje, a i one "pitome" nisu bile genetski modifikovane, zasute herbicidima i pesticidama. Takoreći ubogaljene glifosatima, hemikalijama koje izazivaju glutenske reakcije i imunološka oboljenja.
Ljudi su stalno koristili divlje bilje u svojoj ishrani, a meso koje je korišćeno takođe u sebi nije imalo koncentrat, soju, antibiotike i vakcine.

Problem razmatranja predačke ishrane u današnje vreme postaje još komplikovaniji mešanjem vrsta. Zaista nemam ništa protiv mešanih brakova, ali deca koja se rađaju u porodicama gde je jedan roditelj sa Havaja, a drugi iz Kazahstana, ili gde je jedan roditelj iz Norveške a drugi iz Nigerije - stvarno imaju problem da shvate sopstveni metabolizam.
Ali to je priča kojoj su narodi na Balkanu za sada još uvek vrlo malo izloženi.

Znam, glavna dilema koju bi čitalac ovog teksta želeo da vidi jeste čuveni stogodišnji rat između vegetarijanaca i mesojeda, ali hajde da krenemo redom...

Lično, bila sam na obe strane. Od vrlo mladih godina postala sam vegetarijanac sa nekoliko poprilično dugih perioda sirove ishrane i uz to veganstva (i to kada ovde takvi "sportovi" uopšte nisu bili poznati i popularni). Kao vegetarijanac sam iznela trudnoću, vrlo teško podnela porođaj, ali sam nastavila u tom stilu i u toku dojenja.
E sve do jednom...

To "do jednom" je promenilo moju percepciju stvari i vrlo iskreno sam se zapitala zašto sam maltretirala sopstveno telo.
Prvenstveno zbog duhovnog napretka, a sekundarno zbog ideje da mogu da naudim drugom živom biću.
I počela sam da proučavam "programiranje" sopstvene svesti.

Prvo, način ishrane se zasniva i na činjenici koliko neko ima godina. Ako bi baš želeli da se držimo postulata ajurvede, deca su tip kapfa. I tako i treba da se hrane, a da bi im se tela razvila. Odrasli zbog svojih obaveza treba da su u "pita" vatrenom stilu da bi održavali metaboličke vatre i bili sposobni da se bore i izdržavaju svoju porodicu. A starije osobe, koje su (ovo je sada stvarno važno) proživele život, isfinansirale i odgajile svoje mladunce, stvorile neko svoje carstvo, sada po indijskom sistemu vaspitavanja, imaju svako pravo da po ceo dan sede, meditiraju, filozofiraju, uzdižu se spiritualno, jer se spremaju za prelazak na "onu stranu". I njihova ishrana jeste satvička, to jest "vata" tip, pošto su im i tela mahom takva.

Ako neko u svojim tridesetim po vasceli dan samo filozofira, meditira po 6 sati dnevno, često se pitam zašto se plaši materjalnog sveta u koji jeste ubačen da bi preživeo materjalno iskustvo.
Zašto se neko toliko panično plaši izlaska u "borbenu arenu" života gde treba zaraditi novac, platiti račune, napraviti, roditi i othraniti decu, odigrati celu životnu predstavu?

Lako je živeti kao monah, ja to najbolje znam. Ali biti čist i u stalnoj vezi sa Izvorom dok te bombarduju sa svih strana i bitnim i nebitnim stvarima, e to je već specijalni dar... i teret.

Druga stvar je klima.
Svi znamo da postoje medvedi i da je to generalno jedna vrsta. Ali medved u zoni polarnog kruga živi na masti i mesu, a panda živi na bambusovim mladicama. Da li ste primetili da ljudi u žarkom pojasu više preferiraju povrće, dok ljudi iz Sibira ili severnih delova Kanade svoju ishranu zasnivaju na masti i mesu (eto baš kao i medvedi).
Što se ide severnije pravila se menjaju, toliko se menjaju da čak i Pravoslavna crkva ima izmenjena pravila vezana za post u zavisnosti od toga da li postite u Grčkoj ili na Kamčatki, sa svim geografsko-kulinarskim prelazima između.



Ovo je dobar primer zimskog obroka za ove krajeve. Masno ovčije meso sa prazilukom i graškom. I možda bi neko sada razmišljao da li mrzi ovčije meso, meso uopšte, to što je povrće prženo, skuvano, pa opet umašćeno... Suština ovog obroka je masnoća, a izbegavanje masnoće je prva, krucijalna i osnovna greška koju priučeni vegetarijanci rade.
Često imam situacije da mi se agresivno javljaju vrlo fundamentalistički nastrojeni vegetarijanci i kritikuju me zbog nekih tekstova. Pokušavam da se ne uzbudim previše zbog toga, pa im prosto odgovorim da je sve ok, da sve razumem i zamolim ih da mi se jave za nekoliko godina. I da mi istom prilikom jave u kom stanju su im zubi, da li mogu da trče ili da se bore, u kom su im sada stanju creva, nivo energije i najvažnije... da li su sposobni za seks.
Nije smešno, koliko bi možda nekom ovo i moglo da zazvuči. Jako puno ljudi ovde ima jako ozbiljne probleme baš zbog nesposobnosti i da uživaju u seksu, da imaju nagonsku želju i najvažnije - da naprave dete.

Često mi se podmeće na uvid i članak o jednoj prelepoj crnkinji (sada ima 73 godine) koja decenijama živi na sirovoj vegetarijanskoj ishrani i eto, kao za pakost, tu stvarno divnu damu sam imala čast da slušam pre neki dan u jednom intervjuu.
Gospođa živi na Floridi gde je klima skoro pa tropska (dakle nema zime), zatim ta ista gospođa je počela sa vegetarijanstvom negde u svojoj 40-toj godini, a tada je već odavno rodila sina i odradila najveći deo "materjalnih" obaveza koje je život od nje zahtevao. Takođe, gospođa je crnkinja i njeno predačko nasleđe ide iz tropske zone Afrike. I najvažnije, ona jako vodi računa o svojoj ishrani, što će reći da je masnoća prvi postulat, a čista voda sledeći. O hrani da ne govorim, jer ona jako dobro zna biohemiju i sve što ide uz metaboličke procese.

U prevodu, ako su vaši preci stigli iz Afrike, vi živite u tropskoj zoni, rodili ste decu, zaradili pare i ZNATE biologiju i biohemiju - izvolite slobodno. Ovaj tekst nije za vas i molim vas da prestanete da ga čitate, jer gubite vreme.

Ovo je predlog za dobar obrok na prelazu iz zime u proleće. Mešana salata (zelena salata sa šargarepom, kupusom, lukom, začinskim travama, natopljena maslinovim uljem) i juneće ćufte (samo začini i samo luk  i jaje uz meso, bez ikakvih skrobnih dodataka ili ne daj Bože soje). I uz nekoliko sosova tzv. dipova užitak je potpun.

Elem, da se vratim temi. Što se "tradicionalnog vegetarijanstva" tiče postoji još jedna stvar. Nedostatak higijene ili čak tradicija Indije je da su njihove žitarice i zrnasta biljna hrana prepune insekata i da se to ne čisti pre pripreme.
Neki objašnjavaju da je baš zahvaljujući ovoj činjenici i onaj broj indijskih vegetarijanaca (jer nisu svi Indusi vegetarijanci, nisu čak ni pola, već daleko manje od toga) pošteđen uništene jetre zbog manjka vitamina B12 i taurina. Pri tom su na isti način i pošteđeni bolesti koja se zove "vegetarijanski indukovana pseudo multipleks skleroza".

Da se razumemo, nije svim vegetarijancima loše, pa ni nekim koji žive u umerenoj klimi sa smenama zime i leta, ali ti ljudi zaista strogo vode računa o tipovima hrane koju uzimaju.
Generalno gledano, ali isto tako ne možete svoje telo "generalno" gledati, ljudi A krvne grupe su pogodniji za vegetarijanstvo. I žene za nijansu malo više od muškaraca.
I generalno gledano vegetarijanski periodi jesu dobri za organizam i zato sve religije sveta imaju svoje dane za post u zavisnosti najviše od geografije. Ne od filozofije, pošto je filozofija svih religija ista.

Osnovna stvar koja mene lično izluđuje po pitanju vegetarijanstva jeste potpuno nepoznavanje metaboličkih procesa, a prorokovanje drugima. Ako jeste vegetarijanac ne nabijajte to drugima na nos. Budite vegetarijanac duže od 2,3,5 ili 10 godina pa tek onda širite svoja iskustva. Jer u slučaju da omanete kombinujući hranu posledice mogu da budu katastrofalne.
Gledam ih stalno.

Sledeća stavka jeste sirova ishrana i/ili veganstvo.

Menja se hemija mozga. To je zaista tako, ali... Postojao je jedan Pitagora, čudan, pomalo lud čovek, ali naučni gigant - vegetarijanac.
I postojao je Nikola Tesla, takođe gigant, ali vegetarijanac tek u svojim starijim godinama, štono i treba.

Nisam to samo ja primetila, primećeno je na sve strane i čak su rađene i studije o tome. Ljudi koji se drže na sirovoj biljnoj hrani počinju da gladuju. Naš želudac nije (za razliku od krave ili ovce koje imaju više želudaca) sposoban da razbije biljni ćelijski zid izgrađen od celuloze. Deo nutrijenata se izvuče besomučnim đusingom i razni smutijima, ali telo generalno gladuje. Osim što je takvom hranom bombardovano šećerima.

Treba "ući" malo bolje u to društvo da bi se shvatilo da ti ljudi imaju opake napade gladi i još opakije napade želje za šećerom (slatkim, voćem, bilo čim što donosi šećer). Budući da gladuje telo aktivira određene zone u mozgu, koje se inače aktiviraju upotrebom narkotika, i pod rezonom "ako već umirem, hajde da ne primetim i budem u euforiji" ovakvi ljudi postaju agresivni, non-stop euforični i počinju razno razne kosmičko-spiritualno-lupetajuće filozofije.
Znam da zvučim jako ružno, ali iznad sam lepo rekla da je bio jedan Pitagora.

Ako se ne bavite vrlo komplikovanim matematikama, genezom multiverzuma, strukturnim istraživanjem muzike - poštedite ljude oko sebe upražnjavanja ovog sporta.
Što se tiče "kanalisanja" poruka iz paralelnih svetova poštedite ljude oko sebe takođe, osim u slučaju da vam ti dokoličarski duhovi iz one dimenzije ne pošalju nacrt za motor na vazduh ili svemirski brod (pošto su toliko pametni). Kažem, manite se, jer je bilo osoba koje jesu iskanalisale ovakve nacrte i bilo je još više osoba koje su izgubile silno vreme svog života zamajavajući se bukvalno sa budalastim parolama budalastih sitnih duša sa "one" strane.

Biti na sirovoj biljnoj ishrani zahteva vrlo pažljiv odabir hrane, IZUZETNO znanje biohemije i određenih telesnih ciklusa. I treba znati i prestati tada kada "đavo odnese šalu".

Čovek koji decenijama predvodi u svetu sirovi vegetarijanski pokret Dejvid Vulf je izuzetno obrazovan čovek i vrlo vodi računa. Znam, jer sam za razliku od ovih naših domaćih sirovih perjanica sa njim kontaktirala više puta.
Recimo da su detalji koje ne znate i koju se ne spominju da pečurke ili bilo koje gljive ne smeju da se koriste sirove. I to zna i on, i kuva ih.
I isto tako kuva i koprivu i radi eliksire koje ovde preporučujem javno i služe i za zdravlje i za podmlađivanje, a prave se kuvanjem biljaka.

I naravno, i on i ja znamo vrlo dobro filozofiju Rudolfa Štajnera, kod kog jasno stoji da sve što vam je potrebno uvek možete da pronađete oko sebe. Nema apsolutno nikakve potrebe za besomučnom potragom za peruvijanskom makom, ako pored vas raste rotkva. Niti za ovim ili onim bobicama, kada je šipak na dohvat ruke. O maslačku neću ni da pričam.
Sve što vam jeste potrebno za ishranu je tu oko vas ili vrlo blizu. Ne bacajte pare na budalaštine, niti preporučujem da čitate tekstove o čudesnim egzotičnim biljkama koje koštaju Boga oca i uvoze se ko zna odakle.
Znam da je ovde opšta pomama za kvazi tekstovima ljudi koji uvoze ovo ili ono, a podatke pokupe sa stranih sajtova, ali pre no što se uhvatite u to kolo, 'ajte izađite napolje, naberite svaki dan maslačak, skuvajte ga ili uradite šta god hoćete sa njim samo da ga pojedete, pa da vidimo u kom stanju je vaše zdravlje posle par meseci... A pare na acai, goji, reishi ili macu ili macunu niste bacili niz WC šolju.


























Ovo je slika mene na skoro održanom regionalnom hiphop takmičenju. Mislite li da svaka žena u svojoj petoj deceniji to može da izvede? Ili mora da vodi računa i o ishrani?

Ali o sirovoj ishrani nisam završila. Ne znam da li ste ikada čuli za pokojnog Ajunisa Vanderplanica? Pokojni je zato što je poginuo pre otprilike godinu i po dana u svojim sedamdesestim godinama života. Da nije poginuo Ajunis bi za mene i dalje bio pojam ekstremno zgodnog muškarca sa izgledom kao da ima 30, vrlo smirenog, produhovljenog, koji svake noći spava oko 2 sata, a seks ima u trajanju od 4 do 6 sati.
Stvar je u tome što je Ajunis kao dete imao toliko stravičnih zdravstvenih komlikacija da je prosto neverovatno. I lekari su sasvim lepo predviđali njegovu smrt u 6. godini starosti, pa u 10., pa tako dalje. Bio je prekriven tumorima, stomak mu se raspadao, obeznanjen od bolesti. I počeo je traga, ne za idealnim stanjem, već za nečim što bi moglo da mu olakša bolove dok ne umre. I tako je učio.

Prošao je kroz sve moguće vrste ishrane i shvatio jednu stvar. Životinjska ćelija jeste identična ljudskoj i može da se jede sirova. Jeo je čak i pokvarena jaja i trulo meso. Imao je "čudesni" preparat koji je pravio (nije prodavao) tako što je ostavljao meso u zemlji da trune, vadio ga posle par dana i tako zemljavog jeo. Njegov čuveni "high meat", da bih kasnije pronašla da i Eskimi tradicionalno rade istu stvar sa ribom - ostavljaju je da počne da se raspada pa je tek tada konzumiraju.
Ajunis jeste bio ispred svog vremena. Tada nije znao o mikrobiomu i našem neophodnom saživotu sa bakterijama, ali je svojim životom dokazao svaku svoju ideju. Čak sam gledala decu koja su odgajana po njegovim principima gde se bebi posle dojenja daje kombinacija jaja i samlevene džigerice. I takvo dete izraste u malog Herkula, sa 4 godine krene u školu i postane genije.
A duhovno je potpuno smireno kao da je godinama meditiralo na Himalajima, isto kao što je bio i Ajunis Vanderplanic.
Da, što se mene tiče, da. Može sirova ishrana. I vrlo često jedem sirove iznutrice i sirova jaja, naročito kada imam borilačke treninge i znam da će biti jako naporno.

A to nas vraća na onaj stari vegetarijanski problem. Ubijanje.
Ali, izvinite, šta vi uopšte jedete ako ne ubijate?

Ne znam zašto je tako lako ubiti biljku, a tako teško životinju? Iskreno da priznam imam jako veliki problem kada idem u šumu i skupljam biljke sebi za jelo. Možda je smešno, ali svakoj se izvinim i obećam ono staro zlatno pravilo (sada jedem ja tebe, posle jedeš ti mene).
Životinju bih možda i mogla da ubijem iz daljine strelom ili sačmom, nožem sam apsolutno nesposobna i zahvalna ljudima koji rade taj ružan, ali neophodan posao.
Ali - zašto bi život jedne krave bio više vredan od života deset hiljada šargarepa koje bi je nekako zamenile?

Možda je nekom lakše zato što šargarepa nema oči, niti može zvučno da jauče, ali to ne menja osnovu problema.
Mislim da svako ko ima takvo shvatanje stvari ima i paničan strah od smrti i suštine ovog svemira. Sve se nečim hrani i sve nešto konstituiše. Energije se transformišu i vrte do u besvest i ne razumem čemu strah.

Nećeš da jedeš kravu zbog ubijanja, pa nemoj ni šargarepu pobogu. I svemir će te momentalno isključiti iz cele igre, kršiš pravila. Izvoli u bardo dimenziju, nemoj zadržavati one koji žele da prožive materjalni svet.

No, o ovome možemo do sutra.
Suštinski, svaki tip ishrane je pravi i svaki je pogrešan. Treba da učimo o sebi, o precima i nasleđu, a zatim biohemiju. I to je zadatak za ceo život. A dok učimo ne smemo prorokovati drugima. Jer, taman lepo stoji u Bibliji (nekako ovako): Oni koji jedu meso neka se ne sprdaju na račun ovih koji jedu zelje. I ovi koji jedu zelje neka se manu onih koji jedu meso... I sve faze između, dodala bih ja.

Ali, pred kraj ovog sad kilometarskog teksta da kažem i protiv čega jesam...

Što se standardne ishrane tiče žestoko sam protiv mesnih prerađevina bilo koje vrste, još više protiv margarina i onih Fan i Šit kako ih zovem pahuljica (muslija ili keksa u rinfuzi), takođe sam protiv grickalica i keksa svake vrste, kao i generalno svega što je u kutijama, kesicama, kozervama ili tubama.

Što se nazovi zdrave hrane tiče tek me tu podilazi jeza, jer kad kod uđem u neku nazovi bolje opremljenu radnju kao zdrave hrane počne da ključa u meni kako pogledam one smrdljive povrćne namaze (biljne paštete), soju u svakom obliku, razne još smrdljivije biljne margarine, ponovo nebrojene kutije i kesice u kojima je suštinski keks (ugljeni hidrati i šećer, dakle šećer ukupno). Procesirana hrana isto kao što je u supermarketima izložena procesirana hrana, samo što je ova na "višem" nivou budalaštine... i trovanja.

Hoćete da izgledate kao ja u svojim matorim godinama? Ne jedite to đubre. Hrana se kupuje na pijaci i sve što vam je potrebno postoji uz samu pijacu.
Ali to su znali i vaši preci, zar ne?



Informacije u vezi mojih usluga lečenja i zakazivanja termina možete pogledati na KONTAKT strani


Sadržaj ovog bloga je zaštićen Zakonom o autorskim i srodnim pravima.
Zabranjeno je kopiranje sadržaja sa ovog bloga na druge on line lokacije, kao i bilo koja dalja distribucija i prerada tekstova.
Autor jedino dozvoljava postavljanje linka.
Kršenjem gore pomenutih pravila stiče se uslov za pokretanje krivičnog postupka.
COPYRIGHT ©KIRA 2010 - 2018 ALL RIGHTS RESERVED