Živim skoro pa u centru Beograda, i imam tu sreću da sam okružena velikim parkom. Istina, svaka vlast se trudi da secne po malo i uništi po neko drvo, zarad teretane na otvorenom, kluba, kućica za ko zna koga, itd. Razumemo se savršeno.
No, iako budućnost zelenih površina u Beogradu nije najsjajnija, odlučila sam da pokažem sopstvenom detetu kako lepo i bogato, a potpuno besplatno možemo da se hranimo u sred grada.
A da nam za to apsolutno nije potrebno nikakvo ekspertsko znanje iz herbalizma.
I maslačak je stvarno prelepo rodio i planirala sam pored salate da ga kuvam, da pohujem cvetove slano i slatko (da probam), da napravim med i tinkturu, no taman kada je bio spreman za berbu, e baš u tu subotu u zoru (jer oni ne rade radnim danima, već samo kada pošten svet spava) naši najomiljeniji radnici Zelenila počeli su da kose onim do zla boga glasnim ručnim kosilicama.
Naravno da sam znala da ako su počeli u subotu oko 7 ujutru, da će kao napraviti pauzu u pola 9, posle koje će se izgubiti u maniru kud koji mili moji, sa sve štrokavo urađenim poslom iz prvog dana. I da će se ponovo pojaviti u nedelju, naravno u zoru, i da će se opet izgubiti oko pola 9, kada stanari viših spratova počnu da traže po stanovima kakvu zgodnu, a oštru stvar kojom bi ih gađali.
Tako je propala moja prva berba maslačka ove godine. Ali sam računala da će deo oko prilazne staze zgradi da kose sutradan, te sam se vrlo optimistično spremila i otišla do grada da pozavršavam druge poslove. E elem, u povratku sam shvatila da će Zeleniši (kako ih je moje dete zvalo u svojim mladim godinama) izgleda da završe sve i to u jednom spektakularnom danu, što je poduhvat epskih razmera za njih. Ali s obzirom da smo u toku izborne kampanje, možda i ne toliko čudan.
Prođem ja i vidim da je lik sa kosilicom na pola metra od moje poslednje kocke sa lepom mišjakinjom. I mrtva ladna stanem, izvadim rezervnu kesu iz ranca i počnem da berem njemu ispred nosa. Čovek stade tih par minuta živo začuđen šta će mi ta travuljina, ali nije smeo ni da pita.
E kada sam napunila pola kese, uspravim se i mahnem mu da nastavi. I produžim kući.
Evo ovako sam je donela i stavila na sto.
Božanstvena biljka. Ima je svuda po gradu, samo treba malo da se okrenete oko sebe. U obliku tinkture služi za topljenje bilo koje vrste mioma ili tumora, hranljiva je, lepa i ukusna i kao salata, i skuvana.
Zašto bi uopšte razmišljali o tamo nekim mladicama, koje ni ne treba da jedete, kada vam je ovako predivna biljka, a tako nežnog ukusa ispred nosa, i to u toku cele godine (osim zime)?
Dete je prošlo, pogledalo i reklo da to neće da jede.
Ja sam samo klimnula glavom.
U šerpu sam ubacila parče praziluka (čak me je mrzelo da čistim običan crni luk) i parče putera.
Uključila sam ringlu na najjače da se otopi puter, malo promešala luk i odmah zatim sam stavila i mišjakinju. Čak mi na pamet nije padalo da je perem. Ako je i bilo malčice zemlje na ponekom korenčiću, to će mi koristiti da obnovim sopstveni mikrobiom. Zašto bih kupovala probiotike po paprenim cenama, kada ih imam za besplatno ispred kuće?
I usula sam manje od pola čaše vode i poklopila.
U međuvremenu sam samo kratko prokuvala parče džigerice, izvadila iz šerpice i posula solju. Želela sam da je imam u obroku sa varivom od kuvane mišjakinje i salatom od malo mladog crnog luka i koprivica, ali dok se varivo kuvalo smazala sam sve, te tako od mene nikad valjan Internet kuvar postati neće.
Ali sam zato sita.
Kada je mišjakinja počela ovako da izgleda, dodala sam par začina i dva mala čena belog luka. I nastavila da pirjanim još par minuta. Stvarno sve ide jako brzo, zato što je biljka nežna.
I evo ga. U ovaj fazi sam odlučila da je gotovo. A to se desilo recimo 15 do 20 minuta od početka spremanja.
U ovom trenutku i dete je stiglo primamljeno predivnim mirisom koji se širio kroz kuću i nije izdržalo nego je ipak probalo.
Jedina kritika je bila da je previše luka (obe sorte) unutra i da sledeći put na tu količinu, a količina je pola kese kada je sveža, ide jedan čen belog luka i maksimalno 15cm dužinski praziluka, da manje pokriju pravi ukus biljke.
Presuto u tanjir izgleda ovako i ovoliko. Recimo da je za jednu ješnu porodicu (mama i ćerka tinejdžerka koje vode računa o liniji, sin tinejdžer koji bi uz meso pojeo još jednog vola i veš lonac povrća, i tata većeg gabarita realno umoran i realno gladan) dovoljno puna kesa i po da se ljudski jede kao varivo uz meso za ručak. Ako muškarci jedu za nijansu manje povrća puna kesa je savršena mera.
A za punu kesu vam je potrebno oko 5 minuta branja.
Pošto je smazalo svoju polovinu variva sa ovog tanjira moje dete je konačno shvatilo da je ovo povrće bilo potpuno besplatno i pitalo me kako da spremimo još neke stvari za džabe. Pa sam počela da objašnjavam, a možda jednom i napišem tekst o tome...
Da stvar bude potpuno divlja, prirodna, egzotično avanturistička, a u sred centra grada, uz ovo varivo su mogli odlično da idu pastirski puževi (pečeni u rerni) ili skuvani u sosu od nekih drugih, a lokalnih trava. A u jesenje doba i parče jelenskog mesa.
Dakle, da ne bude zabune. Mišjakinja (Stellaria media) je apsolutno bezbedna, široko rasprostranjena biljka, plus lekovita i najlepše od svega besplatna.
Samo vas molim da kada je berete to radite po malo i da uvek ostavite veći deo mladica u žbuniću, kako bi je pronašli i sledeći put kada prođete.
Informacije u vezi mojih usluga lečenja i zakazivanja termina možete pogledati na KONTAKT strani
Sadržaj ovog bloga je zaštićen Zakonom o autorskim i srodnim pravima.
Zabranjeno je kopiranje sadržaja sa ovog bloga na druge on line lokacije, kao i bilo koja dalja distribucija i prerada tekstova.
Autor jedino dozvoljava postavljanje linka.
Kršenjem gore pomenutih pravila stiče se uslov za pokretanje krivičnog postupka.
COPYRIGHT ©KIRA 2010 - 2016 ALL RIGHTS RESERVED
