Simbolika Saturna u Škorpiji je veliki kamen u
nabujaloj reci. Neki će ga iskoristiti tako što će se povrediti, neki drugi, opet, da se uhvate za
njega i dođu do spasonosnog daha i odmora. A svima će nam biti teško što neki dragi
ljudi ostaju pozadi da nikada više ne izrone na površinu.
U ovoj našoj zapadnoj civilizaciji nebrojene generacije su odgajane da
se drže podalje od ideje umiranja, kao da je to nešto strašno, sramotno ili
prosto socijalno neprihvatljivo. Mala deca se po nekim ustaljenim običajima ne
uvode u prostorije gde neko umire, niti se vode na sahrane, uz objašnjenje da
bi to moglo da bude stresno za njih. Ceo život provedemo nekako zaobilazeći i
skrivajući se od ideje smrti u našim razmišljanjima, pa se standardno jako
iznenadimo ako čujemo da je neki poznanik preminuo ili poginuo. Kao da je ta
ideja zapravo neverovatna jer „bio je mlad čovek“, „pa kako tako iznenada“,
„šta - samo je otišao tek tako u snu?“, „ma nemoguće da je baš tako suludo
poginuo“... Sve one rečenice koje ponavljamo neko vreme kao bajalice ne bi li
oterali taj smrzavajući dah smrti koji smo na trenutak osetili negde u svojoj
blizini. I nastavljamo dalje kroz život, u život, držeći se grčevito tog istog
života, živeći da „živimo“ život, kao da je to bitka koju nekako ipak možemo i
da dobijemo.
Na istoku je ustaljena ideja reinkarnacije, posle svake smrti ponovo se
rađamo i po određenim karmičkim šemama nastavljamo dalje. Na zapadu, u
hrišćanskoj tradiciji (baziranoj na judaizmu i prethodećim egipatskim i
vavilonskim učenjima) treba postići takav i toliki duhovni stepen da posle
smrti možemo i da vaskrsnemo. Dakle, da se ponovo rodimo.
Uz novi dolazak Boga ili njegovog izaslanika, ili po karmičkoj šemi
svakako treba da se nadamo i očekujemo da život nije završen, već da ćemo
jednog dana otresti grobnu prašinu sa sebe i nastaviti dalje u život, kroz
život, kroz večni život.
Tradicija recesivnih
gena
Mnoga domorodačka plemena širom sveta i dan danas praktikuju istu stvar.
Kada neko od njih počini neku strašnu stvar ili povredi tabu i napravi toliki
greh da to nije oprostivo – neće mu se ništa desiti, nikakva smrtna kazna,
doživotni zatvor ili bilo koji drugi postupak na kakve smo navikli mi „kulturni“
stanovnici planete. Plemenski šaman će jednostavno okupiti sve članove i pred
njima će izvesti ritual u kome se krivac isključuje iz plemena. I to je sve.
Nekoliko dana kasnije ta ista osoba će umreti, sama od sebe. Budući
obrisana iz plemenskog sećanja u sebi više neće imati snagu predaka, svoju
prošlost – a time ni budućnost. Kao da je nikada nije ni bilo.
Mi „civilizovani“ na drugoj strani imamo uvek isti problem. U trenutku
kada se neko teško razboli, kao po pravilu počinje panično da traži i pronalazi
informacije o nekom drugom ko se razboleo od iste bolesti i eto pronašao način,
pronašao lek i evo – živi. Zanemarujući istom prilikom da je na svakog takvog
ko je uspeo da pobedi bolest od iste te bolesti podleglo stotine ili hiljade
drugih ljudi. I da svako od tih za nas sada „neuspešnih“ ljudi treba da ima
svoju priču koja će se prenositi kroz generacije i treba da bude poštovan i
prihvaćen... čak iako je izgubio u bici za život.
Čak iako je to bitka koju će svako od nas jednog dana apsolutno sigurno
„izgubiti“.
Zaboravljamo namerno da mi nismo „jedinka“, jer jedinke ne
preživljavaju. Mi smo deo veće grupe, samo jedna od milijardi karika u lancu
rađanja i umiranja. I da je svaka ta karika podjednako važna, bez obzira da li
je „trijumfovala“ u životu na bilo koji način ili je bila „poražena“ po našim
trenutnim merilima. I isto tako zaboravljamo da to naše „ja“ zapravo ne postoji,
da nas konstituišu milijarde bakterija i virusa, i da su svi oni naši preci
takođe. Da svakog dana i svakog časa umiremo i da se ponovo rađamo. I da sve te
ćelije sa kojima kooegzistiramo takođe oblikuju naše mišljenje i ponašanje.
Mi nismo ono što mislimo da jesmo, samo smo deo većeg sistema.
Čak i ako pogledamo na sebe sa genetske strane – biće nam kristalno
jasno na kog pretka imamo nos, oblik očiju, visinu... To su naši dominantni
geni, oni koji se vide. Ali naši recesivni geni, ti spolja nevidljivi delići
oblikuju našu svest. I zato obratite pažnju na pretke kojih se ne sećate jasno,
koji nisu upamćeni zbog herojskih dela ili materjalnih postignuća. Ostavljeni
negde po strani oni zapravo konstituišu vašu podsvest.
I postojimo u svetu koji tradicionalno veliča „jang“ ili aktivne
karakteristike i sa jezom se sklanja pred „jin“ ili pasivnim principom,
zaboravljajući istovremeno da polarne sile ne mogu da postoje jedna bez druge.
Nema života bez smrti, niti ima smrti bez života.
Zato se često čini smešnom ona dilema vezana za ishranu kada se neko
proglasi vegetarijancem ili veganom odbijajući da jede životinje ili sve
životinjske produkte pošto ih na taj način ubija. Ubija? Svako se hranim svakim
i svako se hrani nečijom smrti. Zar šargarepa ne umire kada je pojedemo? Ili
negde treba izmisliti granicu pa reći – ne jedem hranu koja ima trepavice,
srčane pretkomore, koja je pokretna, nepokretna? Gde je granica? Samo u našim
umovima.
Uvek smo se hranili i uvek ćemo se hraniti nečijim smrtima. I koliko je
samo života potrebno da bi održavali ovaj naš jedan? Ali pravo pitanje koje se
postavlja jeste koga će naša smrt nahraniti? Šta je to što ćemo ostaviti iza
sebe da napaja sve one generacije naših potomaka? Da li ćemo biti plodna zemlja
jednom kada se u nju vratimo?
U reci života i smrti
Ovih godina dok Saturn prolazi kroz znak Škorpije izloženi smo dramatičnim
događajima u zavisnosti od pozicije horoskopskog polja koje ovaj znak zauzima u
našim kartama. Suočavali smo se i suočavaćemo se sa iluzijama, strahom od
odbijanja, neposedovanjem kontrole nad našim životima, često očajanjem i
beznadežnošću. Ovo je takođe izuzetno povoljan period za pročišćenje duše i uma
i postavljanje svih stvari u životu na ona mesta gde zaista pripadaju. To je
onaj pravi, duboki susret sa sopstvenim korenima, sa precima i sa svešću o
smrti i prolaznosti. I samo prolaskom kroz tako dramatičan proces možemo
dostići pravo oslobođenje.
U upravo ovi dani, najavljeni maglovito krajem decembra i početkom
januara, dani aprilskih velikih lomova u toku trajanja kardinalnog krsta koji
formiraju Uran, Jupiter, Mars i Pluton svaki na 14, stepenu znaka, su
odlučujući za našu ličnost, partnerske odnose, dom i karijeru. Ovo pogotovo
važi za osobe sa planetama u rasponu od 12. – 16. stepeni Ovna, Raka, Vage i
Jarca, kao i za sve one koji imaju planete na krajevima Bika, Lava, Škorpije i
Vodolije – fiksnih sazvežđa zodijaka.
Mars i Pluton, gospodari podzemnog carstva obezbeđuju Saturnov boravak.
S obzirom da se Pluton nalazi u sazvežđu Jarca svojom pozicijiom kreira moćni aspekt
recepcije sa Saturnom, donoseći nam misli i odluke o onome što će ostati iza
nas, iza našeg imena i reputacije, i vezujući nas sa precima i to onim koji su
se do poslednje kapi krvi borili za svoju zemlju i svoju slobodu. Retrogradni
Mars na mestu gde je Saturn najjači – u Vagi podsetiće nas da je pobednik u
partnerskom odnosu onaj ko prvi spusti oružje i primi udarac. Neke bitke se
moraju dobiti po bilo koju cenu, a neke druge se moraju izgubiti zarad mira u
duši.
Jer sve priče su naše priče i sve zaslužuju poštovanje.
U ovim čudnim intenzivno stresnim danima konačno ćemo znati ko je to ko
stoji iza nas, u najudaljenijim delovima naših gena. Svi oni redovi muškaraca i
žena koji su nam prethodili, svi oni sve do prvog arhetipskog para. I znaćemo
da su ti parovi bili i ostali naša osnovna hrana, potpora i snaga.
Sa druge strane, shvatićemo konačno kakva smo mi hrana i kome ćemo
ostati da se osloni i nastavi dalje u lancu evolucije.
Informacije u vezi mojih usluga lečenja i zakazivanja termina možete pogledati na KONTAKT strani
Sadržaj ovog bloga je zaštićen Zakonom o autorskim i srodnim pravima.
Zabranjeno je kopiranje sadržaja sa ovog bloga na druge on line lokacije, kao i bilo koja dalja distribucija i prerada tekstova.
Autor jedino dozvoljava postavljanje linka.
Kršenjem gore pomenutih pravila stiče se uslov za pokretanje krivičnog postupka.
COPYRIGHT ©KIRA 2010 - 2011 - 2012 - 2013 - 2014 ALL RIGHTS RESERVED
