Ovih dana se u Srbiji održava reality show pod imenom
"Prvi poslastičar Srbije".
Na žalost i kako to obično biva sponzor je fabrika margarina.
I na još veću žalost osobe koje su se prijavile za ovo takmičenje sada igraju neke nazovi publici zanimljive igrice koje nikako ne pokazuju njihovo poslastičarsko umeće.
Slučajno sam stala pred TV u toku emitovanja emisije u kojoj je dizajner enterijera zadao zadatak da poslastičari naprave jestivu maketu poslastičarnice.
I zgrozila se.
Hajde što su dobili da realizuju glupost, ali gde je tu torta?, pitala sam se zabezeknuto.
Prvi poslastičar Srbije, Evrope, sveta valjda treba da ume da napravi nešto ukusno, zar ne?
Nije valjda da se od njega očekuje da sklopi kore od oblandi, marcipan masu i razne šećerne hemikalije, a onda sve to obilato zalije takođe hemijskim bojama?
U toku odrastanja moje ćerke prošla sam sve faze poslastičarskog napretka i ako se dobro sećam imali smo ove situacije:
-dva puta obična torta preko koje je išla šećerna fotografija (Bratz lutke i još nečega, više se ni ne sećam čega)
Slike su bile šećerne i od boje, a torte su bile odlične pošto su bile domaće.
-dva ili tri puta maketa Barby lutke u ogromnoj balskoj haljini
Ovog puta torte su bile ok, ali su haljine bile očajnički odvratne s obzirom da su bile urađene od obojenog umućenog margarina sa šećerom.
I lako smo poželele da ih više ne kupujemo.
U kasnijim fazama kupovala sam joj razne bajke, situacije, cvetove i razne ostale gluposti pa smo to ređali po tortama.
Slučajno ili ne, provela sam i par dana svog života u pravoj radionici
za izradu dekoracija i to za najčuveniju gradsku poslastičarnicu.
Tu sam naučila da izlivam točkove za Pepeljuginu kočiju i naštancovala jedno hiljadu malih cvetića.
Posao nije bilo za mene, niti ja za njega, ali tada sam imala ekskluzivnu priliku da vidim kako se zaista ukrašavaju kolači, šta su profesionalne mase i alati za rad. I šta je higijena.
Kasnije kako je dete raslo tako je prvo moje, a zatim njeno ludilo za šećernim zanimacijama padalo, dok je naša urođena i genetska razmaženost za suštinom rasla.
Na primer, mene je moja majka, a zatim sam ja svoju ćerku, naučila da je torta - torta, kolač - kolač, a ne neka hemijska brljotina.
U prave torte ne ide brašno. Kore se prave od mlevenih oraha, badema, lešnika, sa puterom, jajima i šećerom.
I isto tako u prava testa idu pravi sastojci, pa i ako se tu koristi brašno, margarin se nikako ne koristi.
Što važi i za filove.
Danas ako slučajno okusim torte iz supermarketa znam da mi sledećih pet dana neće biti dobro, a da će mi sutradan oteknuti prsti na šakama.
Zašto?
Zbog magične kombinacije plastificirane mase pod imenom margarin, brašna i hemikalija.
Još kada se samo setim reči jednog američkog doktora koji je uvideo korelaciju između poremećaja pažnje i transmasnoća koje se redovno koriste u ishrani preko raznih čokoladica, žitarica za doručak u kutijama i raznih čipsova uvek obećam sebi da ću se suzdržati ovih očajničkih samoubistvenih poteza.
I to već par godina disciplinovano i radim.
Da je ukus torti iz supermarketa i neki, pa da mi nije žao što se trujem, već je apsolutno nikakav, tako da nemam za čim da žalim.
Ali sa žaljenjem sam gledala baš to takmičenje za prvog poslastičara Srbije gde nikom na pamet nije palo da pita kog ukusa će biti torta (!?), jer se to nikako nije ni zahtevalo u zadatku.
O kakvim mi to poslastičarima uopšte pričamo?
Da nisam upala u emisiju o molerima i tesarima, pitala sam se razočarano?
I da li je moguće da je nekom ko je odavno punoletan važno da mu se sagradi maketa (od by the way neodgovarajućeg materjala), a da mu na um ne pada da zada kog će ukusa biti nešto što treba da se pojede?
Bedno, jadno i bedno, bio je moj poslednji zaključak.
Uostalom, šta sam i mogla da očekujem od televizije?
Pravu stvar?
Pa, stvarno sam smešna...
No, pošto sam takođe odavno dresirana da ne smem da kritikujem osim u slučaju posedovanja boljeg rešenja, rešenje i nudim prvo u vidu ovako savršenih fotografija dela PRAVIH poslastičara napravljenih od PRAVIH sastojaka...
U slučaju da se desi i ta naučno fantastična situacija, pa da mene neko od njih priupita šta bih ja poželela kao specijalni zadatak - sve bi bilo vrlo lako.
Vrhunska čokoladna torta, sa ogromno puno fila, koliko god kore mogu konstrukcijski da izdrže, a da izgleda delikatno, elegantno i... lucidno.
Aha! Da vas vidim sada prvi poslastičari, i to u trenutku kada ocenjujem spoljni izgled, a onda minutima gustiram svako parče odlučujući o nijansama ukusa i kvalitetu PRAVE čokolade, PRAVOG kakaoa i PRAVOG putera.
Naravno, pobedio bi onaj ko bi se setio vispreno da stvari trunčicu nekog egzotičnog začina u fil.
No, šalu i moje fantazije na stranu, torte bez glutena su sasvim redovna stvar. Brašno, niti skrob se ne koriste za fil, a kore se prave od mlevenih oraha, badema ili lešnika, čak i ako u receptu stoji pšenično brašno.
I isto tako, da ne bi izazvale imuno reakcije u organizmu (da ponovim po hiljaditi put) u torte i kolače se ne stavlja margarin (koji je po hemijskom sastavu plastika i zato nije za ishranu), već puter,
Umesto šećera pokušajte sa smeđim šećerom od trske ili možda čak i medom.
U slučaju posnih torti i sitnih kolača možete koristiti kokos puter, ako su u pitanju vrlo male količine masnoće koje idu po receptu, jer se ovaj puter na malo višoj temperaturi od sobne pretvara u kokosovo ulje.
Za slučaj da vam je potrebnija stabilnija masnoća, a da su kolači posni, upotrebite kakao puter.
Kakao puter je do sada bio i trenutno je potpuna misterija u Srbiji. Možete ga naručiti preko Interneta iz inostranstva (što je sramota za uvoznike i distibutere kakaoa, koji nam ionako uvaljuju poslednje đubre) ili pokušati u lokalnoj ozbiljnoj čokolateriji. Meni su oba ovakva naručivanja i isporučivanja uspela.
Dakle, od sada za posne kolače koristim samo kakao puter.
U slučaju da ne želite standardnu tortu od 2 ili 3 kore sa filom između, možete eksperimentisati sa bazičnom korom od mlevenog badema pomešanog sa šećerom, malo putera (da poveže) i vrlo malo vode. Na ovakvu koru ide čvrst fil ili dobro umućena slatka pavlaka napunjena odgovarajućim voćem.
Takođe, baznu koru za bezglutensku tortu možete napraviti od mlevenih suvih smokvi, kojima prethodno treba samo odseći vrhove, pošto su previše tvrdi i nemogu se samleti;
i od mlevenih urmi, ili kombinacije smokvi i urmi.
Samo obratite pažnju kakvog je ukusa fil, jer je takva bazna kora poprilično jaka i slatka.
I za kraj...
Ovo su tri sličice mojih omiljenih sitnih kolača. Svaki je urađen vrlo precizno, kakav mu je i ukus.
Nema ničeg grđeg od kupovine kutije sitnih kolača koji su kao različitog oblika, ali su avaj svi istog ukusa... i to nezadovoljavajućeg... nikakvog, budimo iskreni.
I ako ste punoletni, molim vas, okanite se ideja da vaše torte i kolači izgledaju kao da treba da se posluže u vrtiću, i da tako i izgledaju.
Kolači mogu biti egzotičnih boja, ali onda treba da su napravljeni i od pravog egzotičnog voća (par slika iznad).
I kolači mogu biti egzotičnog izgleda, a da to nisu one ofucane fudbalske lopte ili patuljci. Na jednoj od sličica iznad postoji sjajna ideja da se kolači prave u obliku šarančića.
Inspiracija je svuda.
Kako god okrenete ako želite da uživate u pravom slatkom ukusu nemojte
se upecati na nešto što čak ni estetski ne može da zadovolji bilo koga
iznad 7 godina starosti, već sebi priuštite pravu stvar.
