Pre par godina za jedan časopis sam napisala seriju tekstova o ženskom životu i kasnije ih objavila ovde pod zajedničkim imenom "Magija žene". Poslednji od tih tekstova se bavio smrću, naravno. I bilo je još nekih tekstova kasnije, ali da ne širim tu priču.
Smrt je uvek uz život i ne znam zašto ljudi od te faze prave toliku tajnu, plaše se da o tome govore ili uopšte razmišljaju.
I rađanje i umiranje su sasvim prirodni procesi i kada je nekom određeno da se rodi - rodiće se. Kada je nekom određeno da umre - umreće. I nema dalje priče.
Na onu filozofiju "Samo neka je po redu." uvek odgovaram pitanjem "A ko si ti da govoriš Bogu šta je po redu?".
Ali bez ikakvog unošenja u duhovne priče ili filozofije, zašto uopšte sada ponovo pišem o tome? Zato što sam u toku ove godine imala jako puno zahteva da pišem protokole za ishranu starijim osobama. Ove osobe mi nisu direktno tražile ispis, već su to radila njihova deca. A u pitanju su ljudi od preko osamdeset godina.
I tada sam odgovarala na isti način. Ko sam ja, skoro upola mlađa, da nekom ko je toliko daleko dogurao menjam navike i pokušavam da od staraca napravim momke i devojke?
Moj otac ima preko osamdeset i kad god mi traži da mu donesem neku gazozu ili napravim kolače ili tortu, ja to bez pogovora uradim. I to sa ljubavlju.
Uopšte nemam taj problem da mu objašnjavam šta je zdravo i dobro za njega. Veruje doktorima, kljuka se nekim silnim lekovima i dobro se drži za sada. Zašto bih mu menjala navike i šta bih time uopšte postigla?
On nema nikakve naučno-tehnološke ambicije, ne radi na nekom krucijalno važnom projektu za čovečanstvo i jedino ga zanima da se igra u bašti porodične kuće, malo šeta i gleda televiziju. Šta bih postigla time što ću ga maltretirati da pazi na ishranu, vežba svoje telo, kupa se ledenom vodom, vežba zimi u snegu ili trenira parkur?
I uopšte nije bitno ko će tu prvi da umre, ja ili on. To će se desiti tada kada treba, jer sam sahranila svog brata u njegovim pedesetim godinama, svog prijatelja u njegovim četrdesetim i gledala kako umiru mnogi dragi ljudi i u daleko mlađim godinama. To će se zaista desiti tada kada treba, sa ili bez mog straha i izbegavanja da govorim o tome.
I onda se nađem u jako teškoj situaciji, zato što u mojoj kući i u mom krugu prijatelja, smrt nije nikakav bauk. O njoj se priča, čita, razmišlja, živi kroz nju. I sa svešću o njoj se u životu postižu daleko bolji i kreativniji rezulati.
A meni se desi da deci starije osobe moram da na vrlo lep, lagan i nadasve izuvijan način, objašnjavam da njihov otac, majka, baba ili deda neće još dugo, i da puste tu osobu da te svoje poslednje dane provede u miru i bez gnjavaže da li je ovo ili ono zdravo ili nezdravo.
Ako volite svoje roditelje ili pretke tada naučite i da ih poštujete. Pustite ih da svoje poslednje dane provedu u miru i onako kako oni žele. A kada umru volite ih toliko puno da ih pustite da na miru pređu na "drugu stranu". I volite ih i dalje sećajući se njih i znanja i mudrosti koje ste od njih dobili, i koristite ih kao pomoć tako što ćete u svom umu razgovarati i savetovati se sa njima.
I to je sve.
Ako ih volite, ne pravite im pakao od poslednjih dana života samo zato što se vi plašite smrti. Niste više toliko mali i nije vam dozvoljeno da budete toliko sebični ili samoživi.
Poštujte život i poštujte smrt. I ne pravite cirkus od obe ove stvari.
Informacije u vezi mojih usluga lečenja i zakazivanja termina možete pogledati na KONTAKT strani
Sadržaj ovog bloga je zaštićen Zakonom o autorskim i srodnim pravima.
Zabranjeno je kopiranje sadržaja sa ovog bloga na druge on line lokacije, kao i bilo koja dalja distribucija i prerada tekstova.
Autor jedino dozvoljava postavljanje linka.
Kršenjem gore pomenutih pravila stiče se uslov za pokretanje krivičnog postupka.
COPYRIGHT ©KIRA 2010 - 2016 ALL RIGHTS RESERVED
