Ružičasta traka ili vrpca je simbol kampanje za borbu protiv raka dojke i podizanja svesti o opasnosti od ove bolesti. I ustanovljena je tamo negde početkom devedesetih zahvaljujući Evelin Loder.
U proteklih više od dvadeset godina "distribuirano" je više od 65 miliona traka i osnovana je Fondacija za borbu protiv raka dojke koja je od osnivanja prikupila stotine miliona dolara.
I to bi sve zvučalo sasvim u redu sve dok ne pogledamo rezultate.
Da li je manje ili više žena danas bolesno od raka dojke?
Više.
I gde idu pare?
Kad god se nešto dešava od tako velikih stvari kao što su ratovanja ili politika do toliko "malih" stvari kao što su marketinške kampanje naučena sam pratim put novca pošto mi ta činjenica istinito i vrlo rečito kaže čemu sve to.
Jedne godine gledala sam svojim očima muškarce koji trče par stotina metara u štiklama pod objašnjenjem da se tako stavljaju u poziciju žena, a da bi ih bolje razumeli.
Ne sećam se da sam skoro videla veću glupost, a nagledala sam ih se na stotine.
Isto tako u našu, domaću kampanju "ružičasta vrpca" je pored jedne domaće medijske kuće uključena i jedna svetska kozmetička kuća. Pored prodaje džidžabidža u simbolici ove trake nisam primetila da je ova firma poizbacivala hemikalije koje stavlja u svoje proizvode.
A novac prikupljen od kampanje prodaje džidžabidža ili direktnim donacijama ide, kako stoji u objašnjenju na podizanje svesti o opasnosti od ove bolesti i upućivanju žena na redovne mamografske preglede.
E taj deo mi je jako interesantan.
"Podizanje" svesti da je nešto opasno može da se radi tako što se organizuju nebrojene radionice, grupe podrške, idimidođimi, gde se samo priča, priča i priča.
Novac ode na rezervisanje prostora, eventualno posluženje i angažovanje predavača, moderatora diskusija i naravno debelo plaćanje marketinških agencija. Pri tom živimo u državi koja je poznata po činjenici da svaku ideju može da iskoristi za trange-frange poslovanje i "ja tebi ti meni" uslužno isplaćivanje.
Ako jeste bolesni od raka dojke - šta vi konkretno imate od toga što će neko da priča o tome do u besvest?
Kako će vam to konkretno pomoći?
Koja naša klinika je dobila novac da počne sa istraživanjima o bezopasnim procedurama lečenja?
(A ima ih, sa spektakularnim i brzim rezultatima, samo ne u Srbiji.)
Odgovori su: ništa, nikako i nijedna.
Ako jeste bolesni od raka dojke da li vam išta znači što će gomila muškaraca (ili žena) da korača u štiklama ili bez njih, okićena trakama ili bez njih - a kao za vas?
Ili vam možda više znači da vaš muškarac treba da vas voli i poštuje?
I da li ste ikada ozbiljno razmislile o tom detalju?
Pre neki dan sam baš pročitala kako je Anđelina Džoli po hitnom postupku otrčala na operaciju uklanjanja jajnika, zbog "potencijalne" opasnosti od raka, a već je ranije odstranila dojke. I nisam mogla da verujem svojim očima. Kako je krenula sledeći put ima da joj odseku nos, pa jedno po jedno uvo, pa redom. Mislim... "potencijalno" uvek ima razloga.
Pa šta i koliko ostane od nje.
Vrlo sam svesna činjenice da su joj majka i baka stradale od raka, ali isto tako sam svesna i činjenice da su te dve žene, kao njeni preci, bile izložene emotivnim stresovima (što je jako značajno) i da bi bilo bolje da je uradila nešto po pitanju brisanja engrama ili predačke psihologije iz svoje psihe... jer će u slučaju ne rešavanja ovog "psihološkog bloka" u miraz predati isti problem svojim ćerkama. Nebitno da li ih je rodila ili usvojila.
Tačno tako, porodično tojest generacijsko oboljevanje od raka bilo čega je u direktnoj vezi sa porodicom i načinom na koji je porodica naučena da rešava konflikte, bez obzira da li su potomci biološki naslednici ili su samo usvojeni.
Eto i to može da se nauči o raku kada se malo više istražuje.
I isto tako, ženske grudi su psihološki "rezervoar osećanja", pa ako imate neki problem sa svojim detetom ili majkom, a desnoruka ste žena, trpeće vaša leva dojka. Ako imate problem sa muškarcem - trpeće desna. Ova filozofija ide od Nove nemačke medicine i kasnije od Gilbera Renoa osnivača Recall healing sistema.
I možda deluje naivno ili smešno, ali dr. Reno ima spektakularne rezultate lečenja od raka dojke, a bez operacija. On prvo razgovara sa ženom, vidi na koji način je uvređena ili ponižena, pusti je da se isplače, zatim ako ima potrebe dobija jeftinu, i bez pratećih loših efekata, terapiju i to je to. Zapanjujuć je procenat vrlo brzih i lakih izlečenja, nema vraćanja bolesti i gotova priča.
I njega ne interesuje da sakuplja milione dolara koji bi otišli na... šta?
Po jednom drugom tipu lečenja traume vezane za muškarce se ogledaju na levoj strani tela, a za žene na desnoj. Koja god strana bila ne možete se izlečiti dok samu traumu ne iznesete na svetlost dana, hrabro se suočite i oprostite.
Slušala sam i o slučaju homoseksualnog para gde je jedan od partnera oboleo baš od raka dojke, a koji je izuzetno redak kod muškaraca. Slušajući baš tu priču i baš deo vezan za emotivno povređivanje od strane drugog partnera shvatila sam koliko sve to ima smisla.
U ovom paru oboleli je bio onaj "ženski" ili osetljiviji deo, i na "ženski" način je doživeo šok i na isti taj "ženski" način se i razboleo.
Pre par godina ovde sam napisala nekoliko tekstova o raku dojke. Na primer o tome čemu služi limfa i to možete pročitati OVDE.
Eto, pre skoro 5 godina moje istraživanje vezano za ovu temu nateralo me je da čim uđem u kuću skidam grudnjak. I 5 godina kasnije grudi su mi čvršće i podignutije nego pre.
Pri tom, da ne zaboravim, grudi su kao i testisi "spoljni" i ne vitalni organi. Imali ih nemali možete da živite. Dakle, po Novoj nemačkoj medicini ne možete da umrete od raka dojke ili testisa.
Oni bar nemaju smrtne slučajeve, ali tvrde da do smrtnog ishoda može da dođe zbog šoka od saopštenja dijagnoze, te da se rak pojavi na nekom drugom organu korespodentnom sa doživljajem dijagnoze.
Ima tu savršene logike.
Ako me doktor prestravi saopštenjem dijagnoze raka dojke mogu da umrem od raka pluća, ako u meni izazove bes i frustraciju čeka me rak jetre, ako zaglavim knedlu u grlu ili niže - ode jednjak. Ako "progutam" dijagnozu eto mi raka želuca...
Rak je samo mehanizam "lečenja" ugroženog organa tako što telo izazove proliferaciju tkiva da bi zaštitilo upravo ugrožen organ.
Od terapije vitaminom C (valjano urađene) do proteolitičkih enzima (ovo su dve gromovite terapije, bez nusefekata i sa neverovatnom stopom izlečenja, a bez vraćanja raka) možete da birate šta god, sve osim straha i očajanja.
I ako su skupljene silne pare od kampanje ružičaste vrpce, zašto tim parama nisu finansirana istraživanja o jeftinim, a izuzetno isplativim lečenjima, nego se plaćaju radionice, a ljudi ilegalno rade IVC protokole širom Srbije?
Šta se čeka?
Naravno da rak (bilo čega) ima svoju psihološku, ali i fizičku komponentu, a o tome kako se sve trujemo možete pročitati OVDE.
I kao što godinama ne pričam, nego urlam, manite se pravljenja sokova pošto iz njih dobijate šećere, jedite realnu hranu, zaboravite žitarice i to je to. I najvažnije - ne plašite se. Ne dajte nikom da vam uvrće šrafove straha u glavu. Rak dojke, aha, pa šta...
Pisala sam i o redovnom samopregledu i to OVDE, ali sam godinama takođe shvatila još jednu stvar. Tzv. samopregled radim redovno posle tuširanja dok se mažem (idealno kokosovim ili rastopljenim kakao uljem), ali on nije suština. Volim svoje grudi, volim da ih izmasiram i mazim, i to radim sa osećajem "devojke u dobrim ste rukama". To je najvažniji deo cele jednačine.
Volim svoje telo i prihvatam ga u potpunosti kako god i kako kada izgledalo. Brinem se o svom telu kao da je hram, zato što i jeste hram moje duše. I ne dozvoljavam da ga išta povredi. Te u tom smislu biram i muškarca koji će smeti da ga dodirne. Dabome sa ljubavlju i poštovanjem.
I za ovo mi nije potrebno da uložim pare u marketinšku agenciju koja će da namlati pare nekim sloganima tipa "moje dojke su ok, a tvoje?" i sličnim, a dobro isplativim događajima, radionicama ili skupovima.
"Moje dojke su svetinja, isto kao i moj mozak i moje pare" bi bio odličan slogan za sledeću godinu ne bacanja para na trake i tračice sa sumnjivim tokovima tako uloženog novca.
A što se tiče (Bože me sačuvaj) redovnih mamogramskih pregleda o tome sam pisala OVDE i to baš o činjenici koliko je mamogram opasan (pitajte se što tehničari koji rade na njemu oboljevaju baš najčešće od raka), a koliko je termograf daleko bolja opcija.
I pet godina kasnije u Beogradu postoji samo jedan aparat za termografsku dijagnostiku i to u jednoj privatnoj klinici (nađite sami, nisu me platili da ih reklamiram). Oni rade dva tipa dijagnostikovanja celo telo i upravo samo grudi i to snimanje grudi košta par hiljada dinara, znači nije nešto od čega otpadaju uši.
Zašto rizikovati svoje zdravlje snimanjem na zaostaloj i užasno opasnoj, a nepreciznoj tehnologiji, kada je moguće sve to uraditi kvalitetnije i sigurnije na termografu?
Ako vam do snimanja na kraju krajeva i jeste.
Zašto to kažem? Zato što sam pre više od deset godina ja lično napipala kuglicu tvrde, neosetljive materije u mojim grudima. Desna dojka je bila u pitanju. Naravno da sam se tada prestravila u momentu, a odmah kasnije i preuzela kontrolu nad sobom. Da, imala sam emotivni šok i da taman sam ga prebolela. Dojka je možda i razvila rak, a onda ga inkapsulirala kao biser ili kao moj suvenir na jednu životnu bitku.
Sećam se da sam sebi tada rekla da je sve ok, i ako je rak da je ok, i da mi na pamet ne pada da se vucaram po lekarima, da ako su mi to poslednji dani - neću ih provesti po čekaonicama i nikako seckajući svoje grudi, zračeći se i drameći na sve strane.
Ako su to poslednji dani - provešću ih sa detetom u igri i radosti, a onda odoh.
I tako sam se i ponašala, sve do nedelju dana kasnije kada sam se setila da među homeopatskim lekovima (u obliku kuglica sa zadatim frekvencijama) imam i preparat "strumo mamo" koji mi je doktorka davno dala zbog... ovo je sad sasvim druga priča... oštećenog tkiva jedne dojke, a zahvaljujući mini strujnom udaru (znam, to samo meni može da se desi, ali to je bio momenat kada sam se na svom telu uverila kako idu meridijani i da realno postoje i sprovode struju niskog napona).
Elem, počela sam da uzimam ovaj preparat jednu kuglicu dnevno i negde petog dana osetila sam nešto jako čudno na mestu tog mog mini tumora (recimo veličine za nijansu manjeg od klikera). Kao da je neka vrsta energije išla ka i od njega i ponovo sam se prvo uplašila, pa par minut kasnije opustila i pustila da telo radi samo šta god želi.
Sutradan nije više bilo ničeg.
I par godina kasnije slušajući jedno medicinsko predavanje čula sam za slične situacije- žene prežive traume, prežive period lečenja kada im se pojavi rak dojke, telo inkapsulira tumor koji je sada bezopasan suvenir na preživljene dane, a onda x godina kasnije doktor registruje taj isti tumor i izbezumi ženu svim daljim postupcima. Umesto da je ostavi na miru.
Možete verovati u bilo šta.
U deda Mraza.
U jednoroge.
Ili u to da novac koji date na neku traku zaista ide na realne terapije.
Možete takođe verovati da je rak dojke strašno opasan, da se od njega umire, da je najbolje da vas iskasape, pa dobro preprže zračenjem, a onda ako ste živi valjano udave unutar grupa podrške (žrtve pozitivne psihologije). I možete verovati da se ubrzano rade istraživanja vezana za ranu dijagnostiku i poboljšane terapije.
To je vaš izbor.
Moj izbor je da verujem da se od raka dojke ne umire, jer nije u pitanju vitalni, već spoljni organ, da ne dozvoljavam da mi niko zakucava eksere i šrafi strah u glavu ili bilo koji drugi organ, da ću prvo da zaštitim svoju dušu pa telo od osoba ili situacija koje mogu da me istraumiraju na bilo koji način, da volim svoj "hram" i da me baš briga kada se prodaju ili dele bilo koje trake, muškarci na štiklama protrčavaju pored mene (tu nema muškarca za mene, tražim valjanog), a marketinške agencije i ostale institucije prave pare na brzaka.
Moje sigurno neće dobiti.